in ,

Zašto žene žale za detinjstvom

devojčica čita knjigu
Foto: Cyndi Monaghan/Getty

Mnoge knjige memoarske proze bave se evociranjem dečijeg zanosa čitanjem. Rebeka Solnit u „Sećanjima na nepostojanje“ piše da „dok bih čitala, prestajala bih da budem ja i to nepostojanje sam tražila i gutala kao narkotik… Bila sam magla, isparenje, izmaglica“. U „Američkom detinjstvu“ Eni Dilard se seća: „Sve me je zaokupljalo. Vidljivi svet mi je budio radoznalost za knjige, a one su me vraćale nazad u svet“. Na početku „Memorijal drajva“ Nataša Tretvej pamti „druge šetnje sa ocem duž železničke pruge, stihova koje je izgovarao dok sam ja brala cveće ili kupine za majku… ritma jezika i moći reči da izmene ono što vidim.“

Iako su ovi pasaži često divno napisani, istovremeno me iritiraju. Ne bave se samo književnice prvim izdancima svojih estetskih senzibiliteta – pogledajte Nabokova u „Pričaj, sećanje“ ili Ričarda Rajta u „Crnom dečaku“ – ali takva sećanja imaju posebnu težinu u sećanjima autorki, u prizorima gde čestice njihovog sopstva raznosi vetar. Čini se da je svrha tih scena da prizovu stanje idile pre udara odraslog doba, da pojačaju bol kontrasta, a delom su izgleda namenjene poliranju umetničkog kredibiliteta autorki. (Još kao male bile su sposobne za ogromne emotivne krajnosti, a sada gle, odrasle su i pišu izvrsne lirske knjige.) Ponekad me zaista umara čitanje o ekstazi čitanja.

Moja ambivalentna reakcija na motiv devojčice-sanjarke povezana je sa mojim otporom prema sklonosti ljudi (uključujući i mene) sa bogatom maštom da pretpostavljaju da ostali ne doživljavaju svet tako intenzivno kao oni. Dok odrastamo, uz neprestan pristup vlastitim mislima i ograničen pristup tuđima, može nam se desiti da poverujemo da smo samo mi opčinjeni i oduševljeni tajnama postojanja. A svako dete je lovac, špijun ili morska vila u svom zaključanom umu. To je doba devojčice – detinjstvo – po svojoj definiciji.

Doba devojčice“ je naslov treće dokumentarne knjige Melise Fibos, spisateljice i profesorke koja je do sada objavila dva nemilosrdna, intimna izveštaja o zavisnosti i seksualnom radu, „Bičuj vešto“ i „Napusti me“. Sada se Fibos, čiji osvrt na dečiju imaginaciju kao da izrasta iz Vordsvortove poezije, priseća sopstvene rane romanse s tekstom: „Bila sam mađioničarka sa jednom moći: da učinim da svet nestane. Čitava popodneva sam provodila u čitanju, iz kog bih izranjala u život nalik maglovitom polusnu kroz koji bih plutala dok mi se sopstvo polako obnavljalo“. I nastavlja:

„Osećala sam duboko vrelo u svom središtu, poput pupčane vrpce koja me povezuje sa uzburkanim beskrajem znanja i patosa u osnovi trivijalne svakodnevice. Taj prolaz nije uvek bio otvoren, a ono što ga otvara nije uvek bilo predvidivo: često pesme i poezija, zrak svetlosti u kasno popodne, neočekivani vir sećanja… Čitanjem ili mislima ili osećanjima dovodila bih sebe u stanje preplavljenosti – ne radošću ili tugom, već nekom mešavinom na njihovom raskršću, sirovom tvari od kojih su oba sačinjena – onda bih ležala na leđima, dok telo vibrira, srce lupa, um peni, uzbuđena i uplašena da bih mogla sagoreti, prosto umreti od previše osećanja.“

Ovaj poslednji prizor koji ponavlja raniji opis masturbiranja u kadi, primer je čulnog ushićenja kakvo nalazimo i kod drugih autorki: Dilard na klackalici između knjiga i života, Solnit koja lebdi svuda i nigde, Tretvej opijena ritmom očevih reči. Fibos pritom ne tvrdi da je neobična, već prosto opisuje kako se osećala. U zlokobnoj putanji „Doba devojčice“ shvatamo da žene prizivaju vizije mlađih sebe kao čistih, kreativnih i moćnih u procesu razumevanja svega pogrešnog što je nastupilo posle detinjstva.

Teška priroda te transformacije centralna je tema „Doba devojčice“, gde Fibos u 7 poglavlja istražuje međusobnu povezanost raznih aspekata patrijarhata i tragova koje su oni ostavili na nju. „Rupe u čajniku“ prati njenu fascinaciju pljuvanjem harizmatičnog, surovog dečaka iz njenog komšiluka. „Test ogledala“ povezuje Lakanove teorije o poreklu samosvesti, Galupove eksperimente sa životinjama i etimologiju reči „drolja“. „Divlja Amerika“ razmatra mržnju prema telu. U „Intruzijama“ meditira o virenju i praćenju.

Fibos se neprestano poziva na svoj rani, ponižavajući pubertet – „Kukovi su mi bili modri od udaranja o ivice stola“ – i sramotu koju je osećala zbog privlačenja muške pažnje. („Već sam znala šta se dešava, znala sam da to podstičem sopstvenim telom.“) Centralni deo knjige je majstorski, 76 strana dug esej o onome što Fibos naziva „prazan pristanak“ – ne samo pristajanje na neželjeni seks, već načini na koje su žene programirane da sarađuju u vlastitom uniženju. Fibos piše: „Stavljam pravu sebe u stranu da je ne čujem. Prigušujem svetla u kući sopstva i zaključavam vrata spavaće sobe“.

„Doba devojčice“ često deluje kao osujećeni pokušaj da se pojmi nešto nemoguće: Kako je osoba koja se predavala radosnim orgazmima u kadi završila zarobljena u „pomrčini pasivnosti“? Deo problema, primećuje Fibos, je u tome što je patrijarhat tako duboko usađen u nas da nam se potlačenost čini prirodnom i slobodno odabranom, umesto prinudnom. „Naučene smo da prihvatimo priču o sebi – šta je naša vrednost, šta je lepota, šta je štetno, a šta normalno“, piše Fibos. „Taj trening uma mnoge delove sopstva može oterati u egzil.“

Na ovom mestu opet počinjem da se nerviram, jer sve to mi znamo. U svetu posle pokreta MeToo, gde su stvari tako brzo počele da se menjaju, da li nam je zaista toliko loše? Možda je to glazura preko neke vrste otupelosti i zamora, osećaj, bar kod nekih žena, da su uslovi našeg života nekako postali i bolji i gori. Ili kako piše Fibos: „Svesna osećanja se ne poklapaju sa mapom naših iskustava. Često su to samo simptomi onoga što sebi ne dozvoljavamo da osećamo“. Naše fantomsko znanje o patrijarhatu nije održivo. Stare poente, otelovljene u primerima koje navodi Fibos, mogu se činiti novim, šokantnim – ali to je samo ponovno suočavanje sa onim što smo već saznale, pa zaboravile.

***

Fibos nudi neke predloge izlaska iz ovog začaranog kruga: „Telo je, ispostavlja se, abakus koji nikad ne zaboravlja, čak i kad naša sećanja izblede“. Njene impresije o ženskosti – tragediji koju telo pamti – bude asocijaciju na još jedan opis smrti ega u detinjstvu. U romanu Rejčel Kušner „Bacači plamena“ protagonistkinja priča svom ljubavniku o epizodi razdvajanja ličnosti koju je doživela kao devojčica:

„Postaješ stvar za druge i za sebe. Kad mi je bilo 5, 6, 7 godina osetila sam da da sam zarobljena u svom telu, zaključana u svom identitetu, zarobljena u sebi, kao da je spremište za moju ličnost neka užasna greška… Živela sam u noćnoj mori, svedena na ograničenu i nestvarnu sebe.“

Mada Kušner to ne kaže izričito, „ograničen“ i „nestvarni“ kvalitet naratorkinog tela delimična je funkcija njenog doba devojčice: svi identiteti mogu biti zatvorske ćelije, ali ženska je naročito skučena. Kod žena događaj (kako to zove Fibos) postajanja „ja-objektom“ – umesto rapsodičnog, neomeđenog „ja-subjekta“ – nagoveštava više od melanholije. On oslobađa užas. U osnovi, težina tog trenutka ne izvire samo iz nove svesti o ograničenjima, već iz onog što Elizabet Bišop u svojoj pesmi „U čekaonici“ opisuje kao shvatanje da „si jedna od njih“, bezglasnih, ispražnjenih žena, prizora iz časopisa.

U svojim prethodnim knjigama Fibos, čije je poreklo belačko, hispansko i starosedelačko, verno se držala vlastitog iskustva. U „Dobu devojčice“ međutim, intervjuiše žene koje su, kako Fibos veruje, pretrpele gore od nje, po drugim osnovama različitosti, a čije bi povesti mogle popuniti rupe u njenom razmatranju uznemiravanja, brisanja, objektifikacije. Ona poziva na saradnju prijateljice i poznanice raznog porekla, kao i one iz akademsko-zagovaračkog miljea, poput Kimberli Krenšo i Leore Tanenbaum.

U ovim intervjuima otkrivaju se domašaji patrijarhata, dok se nepovratno udaljavamo od devojčice koja sanjari. Između njih je veza objekta i subjekta. Romantičari su oplakivali kraj detinjstva. Verovali su da većina ljudi kad odraste gubi slobodu imaginacije. Neobično je sresti autorku koja obnavlja ovu tradiciju. Moja frustriranost devojčicom-sanjarkom je zasnovana na saznanju da je ona osuđena na prošlost. Ona mašti čini ono što patrijarhat čini ženskosti. Čini je predivnom i pasivnom, nemogućom i tužnom.

Ali kroz „Doba devojčice“ proteže se i nit otpora. Fibos ponekad napušta ton lamenta: „Godinama sam verovala da je nemoguće poništiti indoktrinaciju… Pokazalo se da je to ipak moguće… Korigovala sam priču o vlastitom detinjstvu“. Ona na kraju koriguje i svoju preuranjenu elegiju o devojčici sanjarki. Sada ona živi – da othrani buduću ženu.

Katy Waldman, The New Yorker, 07.04.2021.

Prevela Milica Jovanović

(Peščanik.net)

Šta mislite o ovome?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Učitavam...

0
igrice

Ovih 12 stvari u kući vam donosi nesreću

aljbin kurti

KURTI SE MALO ZAIGRAO, IZ NATO-a MU PORUČILI: “Dalje nećeš moći”