KnK
Od svih savremenih medicinskih intervencija kojima raspolažemo, malo je onih koji su bili žrtve toliko laži kao vakcine. Dok se svet bori protiv pandemije, razdvajanje istine od laži hitnije je nego ikad.
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO), između 2010. i 2015, vakcine su sprečile procenjenih 10 miliona smrtnih slučajeva.
Naučnici su neumorno radili na stvaranju sigurnih i efikasnih vakcina da bi nas zaštitili od SARS-CoV-2. Sada, dok mnoge vlade registruju COVID-19 vakcine, naučnici i medicinski stručnjaci suočeni su sa novim izazovom: dezinformacijama i kolebanjem povezanog sa vakcinama.
Neki antivakseri – pojedinci koji veruju da vakcine uzrokuju čitav niz medicinskih bolesti – čitav svoj život posvećuju ogradama protiv vakcina. U stvarnosti, vakcine su spasile živote milionima ljudi.
Kolebanje oko vakcinacije nije ništa novo i, na mnogo načina, sasvim razumno. Na primer, na Internetu se često nalaze pogrešne informacije o bezbednosti vakcina i potencijalnim efektima na organizam. Takođe, COVID-19 vakcine razvijene su neobično brzo i koriste relativno novu tehnologiju.
U ovom članku ćemo se pozabaviti istinom.
Danas je značajan procenat stanovništva čitavog sveta nervozan kad im se spomene da treba da dobiju vakcinu koja bi im mogala spasiti život.
U ovom članku bavimo se nekim od najčešćih mitova povezanih sa COVID-19 vakcinama. Iako neće ubediti okorele antivakere, nadamo se da će se ove informacije biti korisne za one koji oklevaju.
1. Vakcine nisu sigurne, jer su tako brzo razvijene
Tačno je da su naučnici razvili COVID-19 vakcine brže od bilo koje druge do danas vakcine – za vreme kraće od jedne godine. Prethodni rekorder je vakcina protiv zauški, koja je razvijena za 4 godine.
Postoji niz razloga zbog kojih su vakcine COVID-19 razvijene brže, a nijedan od njih ne smanjuje njegov sigurnosni profil.
Na primer, naučnici nisu počinjali od nule. Iako je SARS-CoV-2 bio nov za nauku, istraživači decenijama proučavaju koronaviruse.
Takođe, kako je COVID-19 dodirnuo svaki kontinent na zemlji, proces razvoja vakcine podrazumevao je neviđenu svetsku saradnju. I dok se mnogi naučni napori suočavaju sa poteškoćama u finansiranju, istraživači COVID-19 dobijali su sredstva od širokog spektra sponzora.
Još jedan faktor koji usporava razvoj vakcine je regrutovanje dobrovoljaca. U slučaju COVID-19 nije nedostajalo ljudi koji su želeli da pomognu.
Takođe, u normalnim okolnostima, klinička ispitivanja se sprovode sekvencijalno. Ali u ovom slučaju, naučnici su mogli istovremeno da vrše nekoliko ispitivanja, što je uštedelo mnogo vremena.
Svi ovi faktori značili su da se vakcina može brzo razviti bez ugrožavanja bezbednosti.
Ukratko: identifikacija virusa bila je brža; već smo imali iskustva sa sličnim patogenima; tehnologija se pomerila od 1980-ih; svaka vlada na zemlji imala je svoj interes; bilo je malo finansijskih ograničenja, tačnije – ogroman novac je bio na raspolaganju.
