in

Pogledajte: Intervju sa Unićem za pamćenje i sva vremena!

Jedan od najznačajnijih srpskih inovatora i istraživača Stefan Unić iz Trstenika otvorio je dušu i ispričao svoje teško odrastanje sa majkom bez oca. 

Mladi inovator Stefan Unić (23) je dobitnik svetskih nagrada i priznanja iz srpskog jezika i književnosti, recitacije/glume, biologije, sveta oko nas i geografije. Dobitnik je titule mladog inovatora u Budimpešti za 2019. godinu, titulu mladog istraživača i oktobarsku nagradu opštine Trstenik dobijo je za naučni rad. Studira proizvodno mašinstvo u Kragujevcu, veliki je zaljubljenik u plivanje, a hobi mu je šetnja prirodom.

U intervju Stefan Unić otkriva šta ga najviše raduje, za čim žali, koja iskušenja je najteže u životu savladati…

Pričaju da Stefan Unić ne voli da daje intervjue, posle toliko godina  dosadilo mu je da priča za novine i portale, toliko je pitanja već bezbroj puta čuo…Kada je, ipak, dogovoreno da intervju radimo neposredno posle Stefanovog predaha na fakultetu, čuli smo „možda je Stefan umoran“, „možda će te morati da požurite jer se Stefan sprema za takmičenje“…Uz sve to, dan je bio veoma sunčan, a za kompetan utisak pobrinula se kiša koja je odjednom pala. Sve zajedno nije obećavalo dugu i lepu priču, ali se onda desio preokret, zahvaljujući kome je susret sa jednim od najcenjenijih mladih inovatora na ovim prostorima prerastao u divan i jako inspirativan razgovor.

Razgovara: Ina Balan

Stefan Unić

Jeste li Stefane optimista?

Jesam optimista, i pored udaraca teškog detinjstva, smrtnog slučaja i bolesti. Čovek treba da se ponaša kako treba, da uradi sve što može za sebe i druge. Sve to je od mene napravilo čoveka i inovatora kakav sam danas.

 U kom periodu vašeg života je bilo najviše tih čaša žuči?

Ja se u prošlost ne vraćam, još uvek. Bilo je tu mnogo problema i prepreka, ali sam ih savladao. Nekoliko puta sam bio u nesporazumu sa mnogima, sada nisam, ali sada se više tome ne čudim.

Često čujemo “u moje vreme je sve bilo bolje”. Da li je Stefane u vašem odrastanje bilo više duha?

Kako da nije! Duh je vaspitanje, odgovornost koji dolazi i uči se u porodici. Danas kod omladine nema vaspitanja, jer se porodica polako i sistematski ruši. Pogledajte malo američke filmove i serije pa će te videti o čemu ovaj dečko priča.

Stefan Unić

U kakvom vam je sećanju ostalo vreme u kome ste vi počinjali svoju karijeru? Jednom prilikom ste rekli da je to bilo pre devet godina?

Bilo je mnogo bolje nego što je sada. Žalosno je da pričam, zbog ove omladine koja se danas svim snagama bori, pa neću da ih ubijam u pojam. Ja sam svoju karijeru započeo kada sam imao 13-14 godina i bilo je mnogo drugačije nego sada. Nismo imali telefon, internet obzirom da smo živeli na Pešteru nismo ni struje imali i bilo je posebno odrastanje, teško ali lepo.

Stefane, kad vas čovek pogleda  ne silazi vam osmeh sa lica.

Pa šta ću. Uvek se setim neke divne priče, koja hrabri svojim rečima. Ja nekad danima trunem zatvoren u kući od dosade, dođe vreme kada mi se nigde ne ide, ne valja mi ni vreme, ništa mi nije dobro. Onda izađem, i sve je drugačije. Sretnete nekog druga, naiđe majka sa detetom, ono vam se nasmeši i šta vam lepše toga dana treba. Pa ponekad se i posvađam sa nekim, što da ne (osmeh).

 Vi važite  za velikog šarmera publike. Čime ste osvajali publiku?

Ja gajim veliko poštovanje prema publici. Važno je da vam ljudi veruju i steknete poverenje kod građana. Prevere su čista laž i to ljudi primete. Ja sam svoju karijeru gradio na istini i time sam šarmirao publiku koja je u mene stekla poverenje.

Šta je najlepše što su vam uspeh i popularnost doneli?

Najlepše je to što sam mogao da upoznam i popričam sa mnogim važnim ljudima, stekao sam mnoge prijatelje, vlasnike televizija, profesore, emerituse. Jednostavno prijateljstva za ceo život. A popularnost mi nije donela ništa.

Zbog čega inovatore toliko privlači ekologija i životna sredina?

Zato što je to posao budućnosti. Zato omladinu toliko privlači životna sredina čak više nego informacione tehnologije.

Stefan Unić

Šta radite nedeljom kada završite sa svim obavezama tokom nedelje?

Družim se sa dragim ljudima, šetam, pišem knjigu. Jednostvano živim kao sav normalan svet.

Hoćete li da podelite sa nama koji su vam najlepši trenuci iz detinjstva?

Pešačenje do škole, čuvanje životinja na polju, poljoprivredni poslovi i svakodnvena borba za bolje sutra. Ja sam naučen da se radujem malim stvarima, ja ne znam šta je luksuz, čak se sećam da sam plakao od sreće kada sam dobio jednu čokoladicu od komšije. Majka je plakala zato što svojoj deci ne može više da da, a mi smo se zadovoljavali malim stvarima, znajući da više od toga ne možemo sebi da priuštimo.

Da li Stefane plačete sada ponekad?

Plačem.

 Jednom prilikom ste rekli  da se u vama, na početku pandemije, pojavila iskra nade da će se ljudi promeniti, ali da su sebičnost, pohlepa, oholost i mržnja dodatno procvetale?

Ovaj svet se mora uozbiljiti. Omladina ide u pogrešnom smeru. Izgubila se priča, komunikacija između dve osobe, sve se sada svelo na kuckanje telefonom i društvene mreže. Moramo da vratimo omladinu na pravi put, da svoje slobodno vreme koriste čitajući, učeći i intelektualno da napreduju.

Stefan Unić

Za šta vam je najviše žao?

Nikada nije bilo manje poštovanja prema ljudima. Žao mi je što se izgubilo ono najbolje u ljudima. A isto žalim zbog ljubavi za sopstveni posao, zbog toga što se on olako shvata, zbog nedostatka odgovornosti i nepoštovanja nekih drugih ljudi.

Koja je vaša najveća fobija? Mislim da bi javnost to jako interesovalo.

Moja najveće fobija je strah da se ne razočaram u svoje prijatelje, drugare i bliske ljude. Znam da je danas postalo prirodno da ljudi svašta kažu jedni drugima, a onda posle nekoliko dana nastave  po zajedničkim ručkovima kao da ništa nije bilo. Nisam sklon toj popularnoj dvoličnosti. Ne umem. A i ne želim da umem. Ipak, ja sam dete sa sela i te gradske manire ne umem da sprovedem, a ne bih ni pokušao.

Stefan Unić

Kako biste opisali sebe u tri reči?

Malo su tri reči. Eto tri reči. (osmeh)

Stefane, na kraju ovog intervjua imate li nešto što bi ste rekli, a ja vas nisam pitala?

Ja sam svoju karijeru gradio, družeći se sa jako bitnim ljudima poput Vlaste Velisavljevića, Petra Kralja, Milana Lanete Gutovića i drugih poznatih javnih ličnosti. Oni su mi bili idoli. Današnja omladina će stvoriti neke svoje idole, ali se plašim da sve manje imaju materijala za to.

Intervju: Ina Balan, student FPN u Beogradu

Fotografije: Ištvan Zero / Đinđić Sanela 

Napisao Stefan Unić

Šta mislite o ovome?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Učitavam...

0

Olimpijske priče -1

decani

Vanredno stanje u Dečanima: Vodom se otrovalo oko 900 građana