in

ZUKORLIĆ: “Presuda je doneta, pozvali su PRISTALICE DA ME UBIJU! Datum moje smrti je već određen”

“Odlučio sam da ne predam strahu i našao jednu uspešnu formulu kako da to učinim – pronašao sam veći strah. Kada pronađete veći strah, onaj manji nestaje.”

Muamer Zukorlić – foto Fonet

Mumaer Zukorlić – nekada glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, danas potpredsednik Narodne Skupštine i lider Stranke pravde i pomirenja u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o situaciji u Jerusalimu, islamu, strahovima, porodici.

Često u vreme verskih praznika čujemo – čestitamo onima koji danas slave… Moramo li to uvek da naglasimo – “onima koji danas slave”, da se drugi koji ne slave ne bi uvredili? I ima li razloga da se uvrede?

“Nikada ne koristim tu formulaciju – onima koji slave. Kada čestitam Bajram onda kažem – čestitam pripadnicima islama ili svim muslimanima. S druge strane, sam pojam slavljenja nije vezan za svaku prigodu. Neki verski datumi se ne slave nego se duhovno obeležavaju na drugačiji način. Zato taj pojam slaveljenja nekada može biti sporan, i nema potrebe da se ubacuje.”

Kada čestitamo praznik mi iskazujemo vrstu poštovanja, ali koliko je ona samo dekltarativna, koliko nam nedostaje suštinsko poštovanje među nama?

“To je samo jedan od ceremonijalnih oblika međusobnog poštovanja. Ako to svedemo samo na praznike, znamenitosti i čestitke onda se bojim da nismo postigli poštovanje. Poštovanje je ono što se pre svega dokazuje i potvrđuje u svakodnevnoj komunikaciji, dobročinstvu, razumevanju.”

Da li je primer za nepoštovanje razlika sve ono što se u poslednje vreme dešava u Jerusalimu?

“Ovo o čemu sada razgovaramo, o različitosti, ima implikacija i na primer koji ste naveli, ali primer Palestinskog konflikta je jako istorijski, duhovno a posebno politički kompleksan. Njegova analiza bi zahtevala jedan poseban tematski pristup.

Kada je u pitanju različitost kao izvor konflikta ili dinamike napredovanja, samo je pitanje pristupa. Suština je u tome da ljudi koji nisu sigurni u sopstvene osobenosti svoj identitet pokušavaju da brane tako što negiraju onog drugog. I tu smo izabrali put konflikta i sukoba.

Nesigurnost je ključ, a ona može biti izazvana na razne načine. Jedan od njih je da su mnogi ljudi u sopstvenom identitetu, tu mislim na kolektivni identitet, površni i licemerni. Ta praznina njima zapravo izaziva potrebu da nekako potvrde taj identitet a najjednostavniji put, iako neispravan, je negacija drugoga.

Da li je onda baš Jerusalem, između ostalog, simbol negacije gde je stalno u fokusu tema da se vidi ko je došao prvi, čije je svetije, ko ima više prava?

“To su pojmovi kada čoveka doživite samo kao biološko biće i kada mu priznate samo životinjske osobine. Tada se pribegava nedostojnim argumentima. Ko je bio prvi? Svi smo od jednog čoveka i jedne žene, nema gradacije po vrsti. Gradacija je dozvoljena samo po kvalitetu. To što neko pripada jednom etnosu ili rasi je nešto na osnovu čega se ne može tražiti gradacija, ni nagrada ni kazna. Čovek ne može biti ni nagrađivan ni kažnjen za nešto što nije pitan. Tu srljamo u bedu istoricizma, materijalizma i animalizacije čoveka.”

Ali čovek je kvarljiva roba…

“To jeste ali treba onda da vidimo da li ćemo to što mu se dešava podržati ili osuditi. Tu je pitanje našeg stava. Pitanje osude ili podrške je važno pitanje preko koga se prelazi vrlo površno.

Ljudi misle da kada se ja izjašnjavam o zlu i zločinu, bilo čijem, da ja govorim o nečemu što pripada nekome drugome. Moje izjašnjavanje o zlu i zločinu, bilo kom na svetu, je moje izjašnjavanje o fenomenu zla i moje izjašnjavanje o zlu u meni. Kada bi to ljudi razumeli, sa mnogo više odgovornosti bi se ophodili prema ovim pitanjima.”

Kako ste Vi lično doživeli sve ovo što se dešava u Jerusalimu?

“Kada vidite da neko ubija žene, decu, civile, ne možete biti na strani onih koji to rade. Kada se sukobe dve vojske tu komotnije možete izabrati stranu jer to nije parekselans moralno pitanje. Ubijanja staraca, dece i žena je parekselans etičko pitanje. Tu ne mogu da imam stranu. Uvek ću biti protvi onih koji ubijaju žene i decu.

To je jedan aspekt. Drugi aspekt je da je Jerusalim pokazatelj nemoći dominirajućih struktura koje su sada na tom prostoru da prihvate činjenicu da Jerusalim nije obično teritorijalno i lokalno pitanje. On, takođe, ne može biti obično političko pitanje. Jerusalim nije samo muslimanski, jevrejski ili hrišćanski. On je i muslimanski i jevrejski i hrišćanski. Ne postoji ni mala šansa da se pravično ophodimo prema ovom pitanju ako ne uvažavamo ovu činjenicu.

Svaki pokušaj ulaska u ovo pitanje bez ovih aksioma dovodi do toga da se ponašamo kao moralni idioti.

Jedini pravičan odnos prema Jerusalimu je da ljudska civilizacija smogne snage da se taj grad proglasi duhovnom metropolom sveta. Da on bude metropola tri monoteističke religije i da bude neka vrsta duhovnog distrikta koji bi zapravo bio otvoreni grad sveta, i da ujedno bude zaštićen od ovih teritorijalnih politika.”

Da li je on za vas slobodan grad?

“Naravno da nije. Kako da bude slobodan grad ako ginu deca od bombi i ako gori jedna od najznamenitijih džamija u ljudskoj istoriji.”

Za one koji ne znaju, sve je počelo incidentom u džamiji Al Aksi, jednom od najsvetijih mesta za sve muslimane.

“Kroz ljudsku istoriju razne tiranije i nasilne vlasti su se ustezale da svoju brutalnost iskažu prema verskim hramovima. Verski hram je zadnja nit tolerancije ljudskosti jedne vlasti.”

Vratimo se na domaći teren. Prošlo je 14 godina od raskola u islamskoj zajednici u Srbiji. Kako sada gledate na to?

“Kada je u pitanju ugrožavanje jedinstva islamske zajednice u Srbiji naravno da je ružno to što se desilo 2007. godine. Muslimani jesu imali težak 20. vek ali se i pored svega nije dogodilo nasilno upadanje u džamije i otimanje džamija. Tada je 2007. pređena ta crta. Tu politiku je vodio Koštunica a nastavio Tadić. To najviše boli. Da se to nije desilo ni ovog drugog ne bi bilo. Svaki sistem, pa tako i verski, nekada naiđe na krizu.”

Kad smo kod džamija – kada ste poslednji put bili ovde u beogradskoj Bajrakli džamiji?

“Nisam bio od 2007.”

Zašto to nije Vaša džamija?

“Zato što nam je oteta.”

Neko Vam brani da uđete u nju?

“Ne. Ovde se radi o tome da su postavljeni ilegalni imami. Ti ljudi nisu ovlašćeni da vode verske obrede u tim džamijama. Imamo zvaničnu fetvu koja je izdata 2007. godine da za takvim imamima molitve nisu ispravne. I to je glavni problem.”

Da razjasnimo – da li vernici mogu da se mole u Bajrakli džamiji ili ne?

“Pojedinačne molitve da. Svako može da uđe i da se pomoli Bogu. Ali za organizovane molitve koje predvodi imam, da pojednostavim, on nema licencu. Tako vam je i u SPC. Onaj ko je raščinjen ne može da drži službu. Može on to na divlje da radi, ali to nije priznato i ispravno.”

Kada govorimo i islamu, on se ovde godinama tumači kroz iste reči – “džihad”, “500 godina pod Turcima”. Šta nam to govori?

“Većina ne razume ili nema prilike da sazna. Zašto kažem da je 20. vek težak za muslimane – zati što nismo dobili šansu da se predstavimo onakvim kakvim jesto. Imali smo permanentno neke krivice zbog kojih smo morali da se pravdamo. Vi i danas imate kod nekih ljudi stav da je musliman jednako Turčin, Turčin jednako osmanlija, osmanlija jednako okupator, nabijanje na kolac, Danak u krvi.

Imate stereotipe koji se nameću kao osnov za dehumanizaciju jednog naroda.

U savremeno vreme imate primer tereta terorizma. Tu se pojmovi koji se ne razumeju, poput džihada, koriste da bi se raspalila mržnja i strah. Jedan od mojih motiva ulaska u politiku i dolaska u Beograd je da pomognem da barem jedan deo tih predrasuda ispravimo, da omogućimo upoznavanje iz prve ruke. I u tome imam uspeha i zbog toga ustrajavam.

Pitanje islama je krivo predstavljeno na osnovu predrasuda. Islam je kroz razne oblike edukacije predstavljen kao asilna religija, što nije tačno. Islam je religija mira. To leži i njegovom imenu jer islam dolazi od reči selam što znači mir. S druge strane islam kao jedna duhovnosvetovna religija je imao odgovore na rat, na napad i agresiju, ali daleko od toga da u samoj ideji islama imamo agresivnost, zločin i nasilje.

U jednom trenutku sam počeo i da pišem knjigu o istoriji nasilja jer mi je bilo muka da se kao musliman svako jutro izvinjavam što je neka budala i fanatik aktivirao bombu i ubio neke ljude. Mi smo kao islamska zajednica ponavljali kao papagaji i osuđivali ta nasilja. U jednom trenutku sam rekao da više neću da oduđujem tako nešto jer to je nešto čemu ne pripadam i što me se ne tiče.”

Kako prema Vašem mišljenju možemo da se odnosimo prema izjavama profesora Fakulteta političkih nauka dr Miroljuba Jevtića koji govori da musliman ne može biti lojalan građanin nemuslimanske državi u kojoj živi. On čak daje i primer gradonačelnika Londona.

“Ta priča o tome da musliman ne može biti lojalan građanin državi koja je nemuslimanska je neverovatna podmetačina, targetiranje samih muslimana i stavljanje mete na čelo. Vi proglašavate svakog muslimana u toj državi kao potencijalnu opasnost za tu državu. Logično je onda da ta država krene u kontrolu, slabljenje ili eliminaciju tih navodnih opasnosti.

Ko malo prati te ljude poput Miroljuba Jevtića i Srđe Trifkovića jasno će zaključiti da su ti oni pokušali da raspaljivanjem mržnje prema islamu naprave karijere, a tu nema ni etike ni znanja. Oni ne znaju ništa o islamu, to je jeftino populističko nabadanje kojim se pravi konfliktni potencijal tamo gde ga nema.

Ljudi treba da znaju da se savremena država bazira na principu društvenog ugovora. Po tom osnovu sam ja u Narodnoj Skupštini, po tom osnovu sam ja kao musliman saveznik većinske vlasti u ovoj Skupštini. Istina, meni jeste izrečena presuda kod ISIL-a da me treba ubiti zato što sam pristao da budem partner i član u nemuslimanskom, kako oni kažu, neverničkom parlamentu. U centru ISIL-a je objavljen spot koji poziva na moju likvidaciju kao svetu dužnost svakog njihovog pristalice. To se desilo pre šest godina. Ne može vam to biti prijatno ali nekako naučite da živite sa tim. 

Pojasnite nam to oko lojalnosti muslimana u nemuslimanskim zemljama.

“Musliman u islamskoj državi automatski daje lojalnost samim tim što je musliman, a nemuslimanskoj državi daje lojalnost po osnovu društvenog ugovora. Ti si država koja mi garantuje bezbednost i sigurnost, daje mi moja prava a ja na osnovu tih ostvarenih prava imam obavezu lojalnosti. Nema prava bez obaveza.

Mislim da ti ljudi koje smo pominjali čine uslugu trećoj strani koja je sada dominantna na Zapadu i koja želi da spreči bilo kakav savez muslimana i hrišćana. Jedina šansa da ljudska civilizacija pokuša da spase one prave porodične i duhovne vrednosti jeste da se zakopaju sekire između muslimana i hrišćana i da mi budemo jedna strana.”

Profesor Jevtić dalje tvrdi da je najveća moguća uvreda za hrišćane to što islam ne priznaje Isusa kao sina Božijeg.

“Mi ga priznajemo kao Božijeg verovesnika, baš kao što priznajemo ključnog nosioca naše vere a to je Muhamed kao poslednji verovesnik. Razlika u teološkom shvatanju ne može biti uvreda. Naprotiv, mi barem priznajemo kao Božijeg verovesnika, hrišćani ne priznaju Muhameda nikako, ali to ne vidimo kao uvredu nego raliku u teološkom shvatanju. Zašto bi se mrzeli? Zašto bi se svađali?”

Kada se pogleda unazad – sve ono što ste radili, govorili, koje ste teme tokom više od dve decenije pokrenuli, ne mogu a da Vas ne pitam da li ste nekada strahovali za svoj život?

“Razlika između kukavice i hrabrog čoveka nije u tome da jedan ima a drugi nema strah, već u tome da je jedan odlučio da pred njim klekne a drugi da se izbori sa njim. A obojicu je strah. Odlučio sam da ne predam strahu i našao jednu uspešnu formulu kako da to učinim – pronašao sam veći strah. Kada pronađete veći strah, onaj manji nestaje. Kao deca smo se grubo šalili pa govorili – ako te boli prst, udariš se u glavu i prst više ne boli. Ja sam pronašao za mene jedan jedini legitimni strah a to je strah od Boga.

Često je moj život bio ugrožen. Imao sam i pretnje i neposredne pokušaje likvidacije. Jednom mi je čak i amabasador jedne muslimanske zemlje upozorio na to. Pozvao me je i rekao da ima nešto važno da mi saopšti. Bila je napeta situacija. Ušao sam u ambasadu i on mi je rekao – znaš li šta ti se može desiti.

– Znam. Najgore što može da mi se desi je da izgubim glavu.

– E to.

Onda me je ubeđivao da to prihvatim a onda sam mu rekao:

– Vidite Vaša ekselencijo mene jako boli to što ste vi kao predstavnik jedne muslimanske zemlje, koji ste trebalo da me zaštitite, pristali da budete glasnik koji će da mi saopšti ovu vest. Ali imate jedan mali problem – ja sam drugačije vaspitan. Moj trenutak smrti određen pre mog rođenja. To sam kroz veru naučio. O tome odlučuje isti onaj koji je odlučio da ja dođem na ovaj svet i zato ne može mi biti to faktor na osnovu koga ću ja promeniti stav. Ja zapravo mogu samo da biram hoću li mojoj deci ostaviti oca izdajnika ili oca mučenika.

– Šta si odlučio?, pitao me je.

– Odlučio sam da im ostavim oca mučenika.

Ambasador je prebledeo u tom trenutku.” 

(MONDO/Petar Latinović)

Šta mislite o ovome?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Učitavam...

0
vucic

VUČIĆ U “ĆIRILICI”: “Grčka je bratska zemlja, neće valjda da prizna Kosovo “

flasirana voda

SAMO FLAŠIRANA VODA?: Kada ovo pročitate mogli biste da se predomislite…