in

Budućnost

ljiljana bogdanovic

Nacionalno ponosni narodi će iz ove krize izaći kao pobednici, a poslušnici će postati robovi, kao što su i do sada bili. Dolazi vreme svođenja računa… – navedeni rezolutni zaključak iznosi autor teksta objavljenog pod provokativnim naslovom Zašto Hrvatska umire, a Rusija oživljava? (Logično.com). Кomentator potpisan kao Mislav P., opisujući sumornu stvarnost Hrvatske, upućuje prekor upravljačkoj kasti pod kojom njegova zemlja „umire“, istovremeno ukazujući na drugačije iskustvo zemlje kojoj se divi: „S druge strane imamo Rusiju. Zemlju tradicije, ponosa i suživota preko 100 etničkih skupina. I ona takođe ima svoje probleme, lobije i kriminalce, ali ne kao mi u svojoj balkanskoj kući. Rusiju su pljačkali sposobni kriminalci, a nas pljačkaju vucibatine. Rusiju su takođe pokušali slomiti i uništiti, međutim plan im je propao. (…) Pogledajte patriotski osviještene mlade ljude kako pjevaju nacionalnu himnu. Pogledajte njihove oligarhe i kriminalce kako se ponašaju kada ih pokušaju vrbovati. (…) Olega Deripasku su Amerikanci pokušali vrbovati, međutim Oleg je nakon razgovora s Amerikancima trčećim korakom stigao u rusko veleposlanstvo. Deripaska se nije uplašio Amerikanaca nego jake Rusije, koja ne oprašta veleizdaju. Osobu koja izda svoj narod i domovinu treba bez milosti zgaziti kao bubašvabu, bez izuzetka.“

Poruka o ispravnosti kažnjavanja nacionalne izdaje jedan je od žižnih momenata ovog teksta, nastalog pre nego što je prošlonedeljnim obraćanjem Federalnoj skupštini RF Vladimir Putin potvrdio da hrvatski autor ispravno tumači „stanje ruske nacije“. Ukazujući kuda ide Rusija, Putin je naime naglasio da Moskva više „ni za milimetar“ neće uzmicati pred pritiscima, a Vašingtonu i njegovim saveznicima poručio da će „zažaliti kako odavno nisu“ ako budu prešli crvene linije.

Zbog čega se bavimo ovom analizom hrvatsko-ruskih uporednosti? Jasno je da je moguće uočiti sličnosti pomenutih događanja s prilikama u Srbiji i uzajamnom vezom pojedinih datosti nacionalne svesti i karaktera s duhom ovdašnje državne politike. Prepoznajemo li svoju situaciju u tekućem biltenu nama susedne zemlje koja navodno „umire“ ili pak u onoj drugoj koja raste, „oživljava“, odlučna da ne uzmiče pred agresijom i ne oprašta nacionalnu izdaju? Za moguće odgovore uputno je uočiti lokalne znakove pored puta – duh vremena utisnut u ovdašnje javno promišljanje činjenica naše savremene situacije.
Našu pažnju na tom tragu pobudila su dva nedavno objavljena autorska reagovanja nastala kao komentar aktuelnih podsticaja, ali koja sadržajem i porukama prevazilaze ove neposredne povode. Njihovi pisci temu nacionalne budućnosti takođe vezuju za pojmove: samopoštovanje, dostojanstvo, patriotizam, ponos, čast…

Povod da Duško Babić, upravnik Srpske književne zadruge, objavi paradigmatično zapažanje o aktuelnom moralnom i duhovnom raskršću srpske nacije jeste TV serija Porodica, posvećena hapšenju Slobodana Miloševića. Poznato je da je ovo „umetničko“ sočinjenije duboko uznemirilo srpsko društvo, uzvitlalo emotivna preispitivanja i bolna suočavanja s jednim traumatičnim istorijskim iskustvom. Babić piše: „Sagledan iz ove perspektive, naš pristanak da se Miloševiću sudi u Hagu jeste naša moralna kapitulacija sa nesagledivim posledicama na našu sadašnjost, prošlost i budućnost. To će zadugo biti izvor kolektivne nesigurnosti u sebe, straha od izazova, sumnje u vlastiti ugled, čast, identitet.“

Poput direktnog udarca u lice javne svesti, ove reči kod mnogih proizvode osećanje stida. I to je zasluženo. Premda zasluga, napomenimo, nikako nije kolektivna i ravnopravno podeljena, budući da je većina građana Srbije s najdubljim gnušanjem i osećanjem nacionalne sramote, kao nemoćni svedok, tada pratila događaje.

Babić bez milosti džara po rani nacionalnog ponosa: „Кad na ovakav način uhapsi i izruči stranom sudu svog legalnog i legitimnog predsednika, država je i pre samog suđenja izrekla presudu – samoj sebi. Presudu pristajanja na poniženje i samoporicanje. Hapseći Miloševića, Srbija je uhapsila sebe – svoju čast, samopoštovanje, pravo na uvažavanje.“

Sledi dopuna koju bi trebalo razmotriti kao put u sticanje kvalifikacije za odluke koje predstoje: izbor nacionalne budućnosti. „Dublje sagledavanje ’žrtvovanja Miloševića’, a pogotovo naša istorija nakon Đinđićeve smrti, ne pokazuju da se žrtva isplatila. Danas vidimo šta su rezultati Đinđićeve politike ili naknadni izdanci njegovog nasleđa: nezavidna, skoro bezizlazna situacija sa Кosovom i Metohijom, rasprodata nacionalna dobra, plima autošovinizma, nerazumne privilegije date strancima, prodor zakona i praksi stranih našem biću i tradiciji, servilno prihvatanje uloge krivca, licemerno ponašanje zapadnih sila koje nas teraju na ponižavajuće ustupke (Vašingtonski sporazum), a tolerišu nam očigledna, unutrašnja kršenja demokratskih standarda, jer im tako odgovara. Danas se kao na dlanu vidi druga, tamna strana Đinđićeve perfidne igre sa Miloševićevim hapšenjem i ’đinđićizma’ uopšte: on nije imao poštovanja ni za demokratske principe, ni za ugled i čast države, ni za elementarni moral.“

Кoliko je građanske i intelektualne hrabrosti potrebno da bi se završni redovi prethodnog pasusa potpisali pred beogradskom čaršijom, čija ogromna moć i za manje grehe razapinje na krst, a potom sladostrasno zakiva čavle u udove raspetog – krivog jer se usudio da javno ospori zvaničnu verziju o demokratskoj revoluciji?

Upravo o građanskim snagama koje vladaju značajnim prostorom ovdašnje javne scene (ne i svesti!), i tako isključivošću presuđuju o uspostavljanju politički poželjnog narativa, govori tekst pisca Slobodana Divjaka Unutrašnje kontradikcije tzv. građanske opcije i njene pogubne posledice po politički život u Srbiji (NSPM).

U ovom razmatranju autor, kako kaže, „portretiše rasplinuti i iznutra kontradiktorni projekat građanske opcije“, ukazujući da „ni u jednoj zemlji antipatriotski nastrojene partije i pokreti ne mogu računati na iole zavidniji broj glasova, pa ni u Srbiji“.

Prostor nam dozvoljava da ukažemo tek na jedan rečit zamah kista ovog političkog portretiste. „Radikalno krilo naše građanske opcije sklono je odbacivanju svakog patriotizma kao nečega što u krajnjoj liniji ima zločinačke posledice. Međutim, takav stav ne može imati nikakvo utemeljenje u dosadašnjoj istoriji, jer nijedna država u istoriji nije mogla egzistirati bez patriotskog odnosa njene većinske populacije prema njoj. (…) Pripadnici toga krila čak i one koji insistiraju na diplomatskoj borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije proskribuju kao etnonacionaliste, kao povampirenu ekstremnu desnicu fašističkog tipa, što je slučaj bez presedana u modernom dobu, jer je pomenuti princip konstitutivni princip građanske države nastao kao izraz širokog konsenzusa stranaka, pokreta i građana različitih političkih usmerenja.“

Za pamćenje je i ova Divjakova tvrdnja o građanskoj opciji: „Svojom isključivošću i političkom naivnošću proizašlom iz neobrazovanosti koja se nastoji zastrti ideološkom agresivnošću, ona se pokazuje kao glavna prepreka civilizacijskom preporodu Srbije koji ne bi nastao ex nihilo, već koji bi imao svoje ukorenjenje u slavnim periodima ove države predvođene intelektualnom elitom kojoj ova, po samorazumevanju mesijanska, nije ni do članaka.“
U svim navedenim komentarima neprocenjivo je njihovo podsticajno zrno u predstojećem skiciranju crvenih linija srpske budućnosti.

(Pecat)

Šta mislite o ovome?

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

zdravko krivokapic

Crvenkape iz Cuca

superliga

Više od igre