Slobodan Osmokrović
Iz francuske luke Šerbur, u jesen 1960, predsednik Tito je za Njujork – na XV zasedanje Generalne skupštine OUN – putovao redovnom linijom na brodu “Kvin Meri”.
Kada je došlo vreme ručku, uglednom putniku prilazi kuhinjski, “admiral” broda:
– Vaša Ekselencijo, hteo bih da Vas pitam imate li neku posebnu želju? Pred Titom je veliki jelovnik, sa hiljadama raznovrsnih specijaliteta.
– Imam, gospodine admirale – odgovara Tito i ne gledajući debelu knjigu.
– Izvolite, spremni smo da udovoljimo svakoj Vašoj želji.
– Želim da mi spremite nešto što bi moglo biti najbolje jelo na svijetu…“Admiral” načuljio uši i čeka…
– … Želim da mi spremite podvarak. Majstor kulinarstva zamoli da mu se ponovi ta reč, možda nije dobro čuo. Takvog jela nema, ne razume šta je to. U pomoć pritekne i prevodilac, te na jedvite jade objasni šta je to podvarak. Šef kuhinje se, crveneći, izvinjava – kaže da to sada ne mogu pripremiti, ali da će pokušati sutradan. I, zaista, sutradan pažnju svih gostiju u trpezariji privuče veliki lonac koji su nosila dva kelnera. Iz njega se pušio podvarak.
– Pa ovo su zgotivili kao da su cijelog života samo to kuvali… – zadovoljno uživajući, sa ostalima, u odlično spremljenom specijalitetu. Ovakav podvarak ne bi napravili ni kod nas.Tri meseca kasnije jedan od članova jugoslovenske delegacije opet je putovao brodom “Kvin Meri”. Radosna lica prilazi mu šef kuhinje:
– Poštovani gospodine, hteo bih da Vas izvestim da mi nismo zaboravili na onaj događaj sa podvarkom. To jelo je sada stalno u našem jelovniku
.*** Izvor: Dečje novine -polovinom 1970-tih godina
