in ,

Njagove pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas: Na današnji dan 1932. rođen Mika Antić


Ostaće upamćen po svojim večnim delima, a i po rečima upućenim deci koja su odrastala uz njegove antologijske stihove: ,,Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.”


Jedna od najvećih legendi srpskog pesništva, neponovljivi književnik i boem čija je poezija kako vreme odmiče sve popularnija, rođen je na današnji dan prije 88 godina, a poživeo samo 54 godine.

Za kratko vreme svog života oprobao se u različitim literarnim, filmskim i slikarskim žanrovima, a onda je 24. juna 1986. zauvek otišao.

U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Кikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat, književni velikan bavio se raznim poslovima – bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu, bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom.

Ostaće upamćen po svojim večnim delima, a i po rečima upućenim djeci koja su odrastala uz njegove antologijske stihove: ,,Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.“.

Mika Antić kazao je u jednom intervjuu da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečijoj literaturi, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija.

Poput Egziperija, srpski pesnik pokazuje koliko su vredne male stvari na koje odrasli ne obraćaju pažnju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

Da li sam svuda gde su mi tragovi…

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Кo zna s čim sam se spajao,
a nisam ga ni takao,
možda sam boravio i u svom životu,
možda postoje izvesni znaci,
ili kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini čovek,
koji sumnja u sebe,
sve češće mi se čini,
da nisam nikakav oblik,
već da slobodno jedrim,
kroz sopstveno pijanstvo,
– prepušten sunčevom vetru,
odlivam se i dolivam.


Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.

I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz.
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.

Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja,
koja mene shvataju.

Nejasna mi je vera,
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.

Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti,
jer ja se ne završavam.

Napisao KnK

Šta mislite o ovome?

45 Points
Upvote Downvote

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Šta niste znali o Nadalu: Nigde bez lekova, menjao i pasoš

ljiljana bogdanovic

U ŠKRIPCU