Svetislav Basara
Svrativši pre neki dan na sajt NSPM – čisto da vidim šta ta divna stvorenja rade, šta sanjaju, a šta im se događa – slučajno naleteh na odlomak intervjua koji je moja neznatnost (2011. čini mi se) uradila sa JexS-om Tadićem. Pre nego zađemo u sitna crevca, zapitajmo se otkuda taj odlomak na sajtu NSPM, s kojim sam u to vreme bio na ratnoj nozi. Odgovor je prost. Moj ga je bivši karadušmanin, glodur Đole Vukadinović, tu uturio da bi njegova izborna komentatorska baza napušavala i JexS-a i mene, što je baza svojski i učinila. Od intervjua je prošlo jedva deset godina, a kad sam ponovo, sa istorijske distance, pročitao odlomak, učinilo mi se kao da je intervju rađen pre 100 – pogrešno, pre sto godina je bilo možda i veće sranje nego sada – tačnije je reći kao da intervju rađen u nekoj dalekoj budućnosti, koja, kako stvari stoje, nikada neće doći.
Naknadno čtenije tog intervjua samo je potvrdilo moju davnašnju sumnju da su Boris Tadić i njegova era – skupa sa paketom značenja vezanih za njegovo ime i svim efektima tih značenja – bili najviše dokle je čemerna Srbija ikada dogurala u svom vekovnom posrtanju ka civilizovanosti.
Nije to bio eldorado, daleko od toga, ipak je to bila Srbija, ali nikada u Srbijinoj istoriji nije bilo manje prostaklukla (što ne znači da ga nije bilo previše) i nikada nije bilo manje političkog i politički motivisanog nasilja. Kakva god bila Tadićeva era, šta god ko mislio o njoj, ona je podigla lestvicu uljuđenosti na za Srbiju maksimalnu visinu, koja će teško ponovo biti dostignuta, kamoli premašena. Jedno od pitanja iz davnog intervjua – zapravo se ceo intervju vrteo oko tog pitanja – bilo je: može li se lestvica uljuđenosti i institucionalnosti još više podići. Tadić nije krio da mu je strepnja veća od nade. U kasnijim godinama, moja neznatnost je često znala da na Tadićevu grbaču natovari više odgovornosti nego što joj pripada. Iz dva razloga. Prvi razlog je – ekonomija teksta. Čak i kada bih mogao pohvatati sve konce DS-ovskih murdarluka, kolumna na tu temu bi morala imati 2.700.000.000.000.000.000 karaktera, a ne 2.700, koliko prosečno ima.
Drugi razlog je što je Tadić – hteo – ne hteo (a verovatno je hteo) – u svojim rukama koncentrisao političku apsolutnu moć istovetnu ovoj kojom raspolaže Vučić (i svi prethodni srpski tirjani), tako da, obrni-okreni, nekrivična odgovornost po sili velike nužde, tj. sranja, pada na njega.
Intervju belodano pokazuje da je JeXS bio svestan svih problema – koji su u međuvremenu narasli do basnoslovnosti – i da je dobro poznavao svaki grm u kome se krije svaki zec koji arlaučući „živela Srbija“ koči dalji napredak Srbije. Može se JexS-u, fakat, prebaciti manjak reformatorskog entuzijazma i energije, ali mu se kao vrlo olakšavajuća okolnost mora uzeti činjenica da – sve da je imao više entuzijazma – ne bi imao s kim da reforme sprovede, jer je bio okružen – a bolje nije mogao ni naći – elebacima i tutumracima, sitnim dušama napravljenim gladnim qwrzem. Nastavak u sutrašnjem broju.
(Kurir)
