KnK
Prema novoj metaanalizi, filantropija među elitnom klasom u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji čini više za stvaranje dobrog imidža za superbogate, nego za ublažavanje socijalnih nevolja za siromašne.
Grupa britanskih istraživača pregledala je 263 novinska teksta, knjiga i studija o elitnoj filantropiji kako bi bolje razumeli ulogu koju ona igra u ovom novom dobu nejednakosti. U Sjedinjenim Državama jaz između najbogatijih i siromašnijih porodica se više nego udvostručio od 1980-ih, a u Velikoj Britaniji su prihodi najbogatije petine 12 puta veći od prihoda najsiromašnije petine.
Rad istraživača, objavljen u posebnom izdanju Međunarodnog časopisa (International Journal of Management Reviews), iznosi kako u celini elitna klasa uglavnom donira u svrhe koje sebi pružaju neku vrstu koristi. Istraživači su „elitnu filantropiju“ definisali kao „rezervat bogatih pojedinaca i bliskih članova porodice“ koji su se obogatili preduzetništvom, bilo pokretanjem novog posla ili proširivanjem nasledjenog. Ovi pojedinci uglavnom imaju široke lokalne, nacionalne i međunarodne poslovne mreže i zauzimaju položaje u „polju moći“, društvenom prostoru na vrhu društva koji im omogućava da utiču na politiku i poslovanje.
Do nedavno, filantropija se nije uzimala ozbiljno kao deo redovnog menadžmenta i organizacionih istraživanja, ali profesor Univerziteta Njukastl Čarls Harvei rekao je da je važno da se akademska zajednica kreće u ovom pravcu jer mnogi najbogatiji filantropi imaju preduzetničko poreklo.
„U poslednjoj deceniji videli smo kako se novac iz tehnike i finansija nalazi u filantropskom finansiranju, predvođenim ljudima poput Bila Gejtsa i Kristofera Hona“, rekao je Harvei, jedan od autora lista. „Ali preduzetništvo je vekovima omogućavalo filantropiju, tako da je važno razumeti kako filantropski sektor podržava ekonomski sektor.“
Mnogi ljudi pogrešno gledaju na elitnu filantropiju kao na benignu silu dobra, a ne na put za superbogate da prevedu ekonomski kapital u socijalni i kulturni kapital, kažu istraživači. Studija tvrdi da je elitna filantropija transakciona, jer pored kulturnog kapitala postoje i materijalne koristi. 2017. godine SAD su povećale udeo prihoda koji se može odbiti od poreza sa 50% na 60%, što direktno donosi korist eliti.
Istraživači tvrde da bogate elite doniraju novac tamo gde mogu imati najveći uticaj na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Održavanje njihovog „polja moći“, koje im omogućava da koriste svoje poslovne veze da bi uticali na političku sferu, takođe je motivacioni faktor u njihovoj filantropiji. Na primer, jedno istraživanje o 194 elitna filantropa u Sjedinjenim Državama otkrilo je da je njih 104 aktivno radilo na uvlačenju javne politike finansirajući istraživačke i lobističke organizacije.
Istraživači tvrde da elitna filantropija daje veći stepen uticaja na odabranu grupu ljudi, važno je detaljnije ispitati njene prednosti i zamke. Iako su ulaganja u filantropiju korisna za društvo u celini, trenutno stanje investicija ima samo umereni redistributivni efekat između bogatih i siromašnih. Većina novca nije zadržana samo u razvijenim zemljama već često i samo unutar elitnih krugova, umesto da ide u uzroke koji utiču na veći deo svetske populacije, poput prevencije bolesti u zemljama u razvoju.
Univerziteti i koledži poput Harvarda i Oksforda, koji se već mogu pohvaliti velikim zadužbinama, ubedljivo su najveći korisnici elitne filantropije. Novac se takođe deli organizacijama za umetnost i kulturu i za zaštitu životne sredine, ali u većini polja čini samo mali deo prihoda neprofitnih organizacija. Na taj način, dobrotvorna organizacija bogatih ljudi služi za podršku institucijama koje su im direktno koristile, a istovremeno im daje dobru volju da utiču na druge sektore društva, smatra Harvei.
Istraživači predstavljaju četiri vrste elitne filantropije koje se odlikuju fokusom u razvijenim zemljama ili zemljama u razvoju. Institucionalno podržavajuća filantropija podržava organizacije i ciljeve u razvijenim zemljama, dok se razvojna filantropija fokusira na zemlje u razvoju. Ovo su uobičajeniji oblici filantropije. Preostala dva tipa imaju noviji, preduzetničkiji pristup: Tržišno orijentisana filantropija koristi tržišno ojačana rešenja za pomoć razvijenim zemljama; a transformaciona filantropija nastoji da investira u rešenja koja će se ne samo boriti protiv socijalnih problema već i stvoriti bogatstvo u zemljama u razvoju.
Neko ko se bavi uobičajenom filantropijom mogao bi donirati veliku sumu novca neprofitnoj organizaciji koja je usredsređena na uklanjanje dečje gladi, dok bi primer preduzetničke filantropije bio osnivač Fejsbuka Mark Zukerberg koji je uložio 24 miliona dolara u startup koji obučava i regrutuje programere softvera u Africi.
Suprotno popularnom verovanju, donacije i investicije u zemljama u razvoju čine samo mali deo elitne filantropije, a ulaganja poput ovih postala su popularnija tek u poslednjoj deceniji ili više, kaže Harvei.
“Kako se razlike između bogatih i siromašnih šire, mogli biste očekivati da bogati daju viši procenat prihoda, ali tačno je upravo suprotno. To je zaista samo nekoliko procentnih poena, mali iznos u odnosu na iznos bogatstva koji ovi ljudi zarađuje“, rekao je Harvei. „To ne znači da u toj klasi nema nekih super darežljivih ljudi, ali klasa u celini nije velikodušna.“
Na međunarodnom nivou, najveći davaoci su zapravo vlade. Između 2013. i 2015, vlade razvijenih država pružile su prekookeansku pomoć u iznosu od 462 milijarde dolara, dok su filantropi doprineli sa 24 milijarde dolara, prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.
Cilj istraživanja nije da odvrati bogate filantrope od doniranja ili da argumentuje da nikakvo dobro ne dolazi od investicija koje čine, rekla je Mairi Maclean, profesor na Univerzitetu u Batu.
„Pojedinačno postoje neki vrlo impresivni ljudi koji pomažu da se dosegnu važni ciljevi“, rekla je, podsećajući na razgovore koje je, između ostalih, vodila sa filantropima koji rade na reformi zatvora i prevenciji bolesti. „Ali mi ovo sistematski gledamo i na tom nivou se može napraviti puno poboljšanja.“
