in

Srbija u zmajevom gnezdu

Kina i Srbija

Izvor: DW

Kineske vakcine donose Srbiji hvalospeve. Drugi poslovi na Putu svile nisu tako nevini. Dok vlast u Beogradu uzdiže „čelično prijateljstvo“, kritičari ukazuju na mutne investicije, korupciju i trovanje životne sredine.

Čovek u jednostavnom belom mantilu kao da se opire pompeznoj slici „čeličnog prijateljstva“ Srbije i Kine. Napolju vijore dvoglavi orao i žute petokrake, na bilbordima se zahvaljuje „bratu Siju“. Ali unutra, u sedištu China Railwaya na Novom Beogradu, inženjer Ju Hui staloženo pokazuje model pruge koja ispunjava pola prostorije.

„Kad bude gotovo, trajanje putovanja od Novog Beograda do Budimpešte biće skraćeno na tri sata“, priča, dok vozić kruži maketom na kojoj je i minijaturni Hram Svetog Save, pa sve do mađarske granice. Kineske firme rade na deonicama od Beograda do Stare Pazove, i od Novog Sada do Subotice. Deonicu između rade Rusi. A radove nadzire nemački Dojče ban.

Dug je istorijat propalih rokova. Predsednik Aleksandar Vučić je 2015, kao premijer, obećavao da će brzi vozovi juriti od prestonice do Novog Sada već 2018. godine. Sada zvaničnici obećavaju da će do to biti do kraja ove godine, a da će se 2024. ići sve do Budimpešte.

„Iz inženjerske perspektive, ovo nije teško. To je rekonstrukcija. Sa time imamo dosta iskustva“, kaže nam Ju Hui, kojem je Beograd samo privremeno radno mesto. „Za mene ovo u stvari nije toliki izazov. Radio sam na mnogo međunarodnih projekata. U Pakistanu, ali i Egiptu, Iranu, 

Milijarde i geopolitika

Što je za Peking samo delić takozvanog Puta svile, za Srbiju je velika stvar. Ovde vozovi taljigaju prosečnom brzinom od 55 kilometara na sat. Brzina od 200 na sat, kakva se planira, više deluje kao naučna fantastika. Čak ni vlasti nemaju iluzija – znaju da su Kinezi zainteresovani za infrastrukturu u srcu Balkana upravo zbog svojih potreba.

„Geografski smo tu gde smo, i kao takvi smo na logističkom putu iz Kine do najvećeg tržišta – onog od petsto miliona ljudi u Evropskoj uniji“, kaže za DW Marko Čadež, predsednik Privredne komore. „Trebaju nam pruge. Dobra, moderna železnica kojom ne idu samo putnički vozovi, već i transportni. To je to. Iza gradnje železnice nema skrivene agende.“

Ali ima tajnih ugovora. Sabiranjem suma iz izjava političara i nekih podataka Železnice Srbije, dolazi se do cene pruge od oko dve milijarde evra. Pretežni deo su krediti koje daju Peking i Moskva.

Prema rečima premijerke Ane Brnabić, Kina je poslednjih godina „investirala“ deset milijardi evra, premda je Narodna banka uknjižila manje od dve milijarde. Ostatak se verovatno odnosi na pozajmice i tek najavljene poslove.

U studiju televizije Hepi o „čeličnom prijateljstvu“ mogu se čuti samo hvalospevi. Milomir Marić, jedan od najpoznatijih voditelja u zemlji, napravio je novinarski brend od bistrenja geopolitike sa Srbijom u centru sveta. „Pripadam generaciji koja je sanjala američki san. Sanjao sam da kao mladić uđem u Evropsku uniju, međutim, teško da ću ući i kao penzioner“, kaže Marić za DW.

„Imamo situaciju da su Kinezi ovde radili i most, i puteve, one za koje Evropa nije bila zainteresovana. Mi smo kao dar sa neba dočekali kineske firme koje su i odobravale kredite, ali su i preuzimale glavni deo posla“, dodaje ovaj novinar blizak predsedniku Vučiću.

Na šta misli kad kaže da Kinezi „preuzimaju glavni deo posla“, lepo se vidi na železničkoj stanici u Zemunu, sunčanog dana krajem oktobra. Desetine kineskih radnika postavljaju pločnik i instalacije u podzemnom prolazu. Domaćih radnika jedva da ima. Među Kinezima niko ne želi ni reč da kaže novinarima, čak ni kako im je u Srbiji. Podozrenje prema medijima je veliko, iako imaju dozvolu firme da govore.

„Investicije“ koje koštaju mnogo

Kineski kredit daju kineske banke, kineske firme za te pare rade i dovode kineske radnike – to je viđeno već pri izgradnji mosta Zemun-Borča, prvog poduhvata koji je dovršen u eri ove vlasti. Od tada su Kinezi gradili deo autoputa, preuzeli Železaru u Smederevu, rudnike i topionicu u Boru, fabriku guma u Zrenjaninu. A uskoro će raditi i pod zemljom – do kraja godine treba da počne kopanje beogradskog metroa.

„Jako je privukla pažnju drastična razlika u ceni za beogradski metro koja je pri prvom dogovoru sa francuskom kompanijom pre deset godina bila 2,2 milijarde evra“, kaže nam Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde. „Onda se odjednom, pod ingerencijom Aleksandra Vučića, u novoj kombinaciji pojavljuje kineski partner zbog koga se udvostručava vrednost. Sada je najavljeno 4,4 milijarde evra.“

U maloj centrali te opozicione stranke prekoputa Beograđanke, Tepić kaže da niko u Srbiji nema ništa protiv investicija. „Ali imamo problem što su koruptivnog karaktera, što se troši mnogo više novca nego što bi trebalo, što uopšte nemamo uvid u to kako se novac troši, što su kineske kompanije zaštićene kao beli medvedi jer ih štiti bilateralni međudržavni sporazum. Nijedan inspektor ne sme da uđe u njihove fabrike.“

Televizijskoj ekipi DW nije dozvoljeno da obiđe ni Železaru ni RTB Bor koji sada vodi kineska firma Ziđin. Za posetu novinara nije stiglo odobrenje iz Pekinga.

Sve su glasniji protesti zbog teških metala u vazduhu nad tim gradom na istoku zemlje – čak i gradonačelnik, naprednjački kadar, kritikuje kinesku kompaniju. Postoji nekoliko prvostepenih presuda prema kojima Ziđin treba da plati između 13 i 26 hiljada evra zbog zagađenja.

Ali, više od toga kao da se neće desiti. Predsednik Aleksandar Vučić nekoliko puta je pričao kako je molio kineskog kolegu Sija da „spase“ Smederevo i Bor tako što bi kineske firme preuzele velike kompanije – i velike gubitaše – u tim gradovima.

Ko je ovde Veliki brat?

Velom misterije obavijen je i projekat Safe City. Uz obećanje „bezbednog grada“, na ulice Beograda je poslednjih godina postavljeno oko hiljadu kamera kineskog Huaveja koje raspolažu softverom za prepoznavanje lica. Koliko koštaju? To je tajna. Gde se tačno nalaze? I to je tajna. Od septembra Huavej ima i razvojni centar u Beogradu.

Dok u policiji ignorišu pitanja DW, najviše o temi znaju da kažu aktivisti inicijative #hiljadekamera koji su na svom portalu mapirali stotine kineskih naprava. Građani im šalju fotografije kamera koje uoče.

„Vidite ovu okruglu, poput lopte“, pokazuje nam Nevena Ružić na Trgu Republike. „Ona može da se rotira i koristi se da broji objekte, uključujući i ljude. I takođe za prepoznavanje lica, sve ove kamere imaju softver za to.“

Ova advokatica iz Fondacije za otvoreno društvo sa drugim aktivistima neprestano pita zašto su građani Beograda stavljeni pod prismotru? Da li kriminalistička statistika za to daje opravdanje? Zašto nije bilo javne debate? Sve što su čuli od policije, jeste da navodno još uvek ne koriste softver za prepoznavanje lica.

„Kad ste stalno posmatrani i ne možete da budete autentični, onda to utiče na razvoj ličnosti. I svakako utiče na dostojanstvo“, kaže Ružić. „Kina je jedna od zemalja koje ne prepoznaju privatnost kao osnovno ljudsko pravo. Razumevanje same privatnosti je drukčije. Zato je pitanje da li treba deliti tako osetljive informacije sa ovakvim kompanijama koje prenose podatke van granica.“

Kina odmah iza Rusije

Međutim, kritički pogled na kineske poslove u Srbiji ovih dana je potpuno ispao iz mode, ako je ikada i bio u modi. Na talasu više od milion vakcina kineskog Sinofarma, Srbija spada među evropske zemlje koje najbrže sprovode imunizaciju. O tome se pišu hvalospevi po svetskoj štampi, Vučićevo „sedenje na više stolica“ čak i kritičari priznaju kao pragmatizam koji se konačno isplatio građanima.

Prošlog proleća, predsednik je lično dočekao avion sa kineskom medicinskom opremom čija vrednost nikada nije saopštena. Ni predstavnicima EU nije bilo svejedno što sto miliona evra koje je poslao Brisel jedva da nalaze odjeka.

„Kao i uvek, i tada je kineska pomoć bila obeležena lovorikama i padalo se u nesvest zbog nje“, kaže Marinika Tepić. „A pomoć Evropske unije je bila pomenuta usput i, rekla bih, pod pritiskom možda javnosti, možda i same EU.“

Odnos sa Pekingom je, plasiran sa kontrolisanih medija, dao željene efekte. Prema istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku iz novembra, šesnaest odsto ljudi smatra Kinu „najvećim prijateljem“ Srbije. To je ubedljivo mesto broj dva posle nedodirljive Rusije (40 odsto).

Upitani ko je na početku pandemije najviše pomogao, građani su u 70 odsto slučajeva rekli da je to Kina. Evropsku uniju je pomenulo tek tri odsto ljudi.

Milomiru Mariću povremeno gunđanje iz Evrope miriše na licemerje. „Kina ulaže u mnoge evropske zemlje, članice EU i NATO, daleko više nego u Srbiju. Kineska roba dolazi u severne luke, Duizburg, Hamburg, Roterdam. Svi oni žive od kineske robe“, kaže on.

„Očigledno one zemlje koje profitiraju od toga sada su u strahu da će taj južni krak kineske robe preko grčke luke Pirej, preko Srbije i Italije, biti velika konkurencija. To njima smeta, a ne što su kineske investicije opasne“, dodaje Marić.

Prošle sedmice su rukovodstva u Beogradu i Pekingu razmenila čestitke povodom Sretenja i Lunarne nove godine. U oba pravca se pisalo o „čeličnom prijateljstvu“. Predsednik Si je srpskom narodu poželeo „sreću i blagostanje“. I dodao da je spreman da podigne saradnju na još viši nivo.

Šta mislite o ovome?

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Kokan Mladenović povodom Dana državnosti: Srbija nije država

Orden na otiraču