in

Kratka istorija zlostavljanja: Više ne mogu da budu sakriveni, kao nekad

Da li se nešto promenilo, da li je zlostavljanje neizbežna senka na svakom vremenu? Zapravo, imamo razloga za blagi optimizam. Sve do pre nekoliko decenija zlostavljanje nije bilo javna tema. Zato nas zapanjuju statistike po kojima je 18% žena i 8% muškaraca na svetu bilo seksualno zlostavljano kao deca. U svega 10% slučajeva počinioci su nepoznati. Teško nam je da prihvatimo činjenicu da je oko nas toliko zlostavljača. Ili su to uvek neki drugi?

I prilikom poslednje afere sa zlostavljanjem, ljudi su skloni da pomisle kako su takve stvari plod novih, iskvarenih, vremena. U ovom tekstu pokazaćemo da je seksualno zlostavljanje prožimalo ljudsku istoriju, pogotovo istoriju onih ljudi koji su slabiji i trpe, a to su često žene i deca. Kada preklopimo ta dva skupa žrtava, dobijemo rezultat po kome su ženska deca uobičajene žrtve svake vrste nasilja u istoriji, pogotovo onog seksualnog.

Posle realističkih istorijskih serija kao što je “Rim”, svi smo vrlo plastično videli koliko su muški robovlasnici uzgred, kao deo uobičajenih svakodnevnih aktivnosti, zlostavljali svoje robinje, pa i mlade robove. Kada je ukinuto ropstvo, u mnogim feudalnim društvima je ostao običaj “prava prve bračne noći”. Setimo se filma “Hrabro srce”. U našim krajevima, zagorski seljaci su svom feudalnom gospodaru Franji Tahiju, zamerali osim pljačkanja i to što im je obešćašćivao žene i kćeri. Zanimljiv je komentar seljaka pred nekim „anketnim odborom“ tog vremena. Oni su sa zgražanjem istakli da je Tahi bio star kada je zlostavljao njihove žene. Znači, da je bio mlad, takvo nasilje bi bilo normalnije

Korišćenje premlade dece, i posluge u seksualne svrhe je bio uobičajeni deo života moćnih muškaraca i u najprefinjenijem delu Evrope, renesansnoj Italiji. Evo šta u izvrsnoj knjizi “Istorija muškosti u Evropi 1450-2000” piše o Benvenutu Čeliniju: “Čelini, nebojša, koji je, kako mu se ćefne, uzimao devojčice, žene ili dečake.”

Seksualno zlostavljanje je i u moderna vremena išlo ruku pod ruku sa velikom moći. Zloglasni šef Staljinove tajne policije NKVD-a, Lavrentije Berija, ucenjivao je žene, obećanjem da će ako pristanu, pustiti iz logora članove njihovih porodica. To mu nije bilo dovoljno nasilno, pa je u toplim letnjim noćima kružio limuzinom po Moskvi, otimao žene koje zapazi i odvodio ih u svoju vilu gde ih je silovao. Po nekim autorima, bilo je tinejdžerki koje su ubijane i zakopavane u njegovom dvorištu.

I u srpskoj istoriji imamo primere odnosa prema ženama koji bi nama danas izgledali u najmanju ruku čudno, ili za osudu. Iako je neprijatno, moramo pomenuti kraljicu Simonidu i kralja Milutina u tom kontekstu.

Svi znamo da su vladarski i plemićki brakovi u srednjem veku bili politički aranžmani, neka vrsta garancije mirovnog ugovora. Navodno je Milutin trebalo da odgaja Simonidu, pravu pravcatu vizantijsku carevnu, do 12. godine, kada bi po tadašnjim merilima, postala zrela za brak. Njena majka Irena (Jolanta) Monferatska, u početku je nameravala da Simonidina deca budu Milutinovi naslednici. Posle jednog događaja o kome postoje protivrečna mišljenja, započela je kombinacije da Simonidina braća naslede srpski presto.

Evo šta se desilo po vizantijskom piscu Nićiforu Grigori: “Kada joj je ćerka imala osam godina spojio sa njom kralj, koji je imao više od četrdeset godina i povredio joj matericu, tako da ona nije mogla imati poroda.”

Naravno, kao i neki drugi vizantijski autori, Grigora je verovatno širio propagandu o srpskim vladarima kao varvarima. Zanimljivo, da naši savremeni vizantolozi u želji da opravdaju Milutina, negiraju mogućnost da je Simonida mogla da preživi takav čin i koriste kvazimedicinski argument.

U zvaničnoj verziji vizantijskih izvora današnji vizantolozi tvrde: “Stručno medicinsko mišljenje smatra da takva povreda ima letalan ishod.” Ne navodi se koji je stručnjak iskazao takvo mišljenje. Ja sam pitao profesora Slobodana Nikolića, specijalistu sudske medicine. On mi je rekao da je malo verovatno da bi Simonida umrla posle tog “spajanja”, ali da je sasvim moguće da bi doživela povrede koje bi izazvale neplodnost.

Antropološkinja Dragana Antonijević nas podseća kako je seksualno zlostavljanje jedan od uzroka početak bune na dahije. O tome je pisao Vuk Karadžić: “ne samo što su ji (Srbe) daije s njiovim kabadajiama i subašama do gole kože oglobile, nego im i rz (obraz ili žensko poštenje) i zakon pogaziše: muž nije gospodar od svoje žene, ni otac od kćeri, ni brat od sestre…” Navedeni tekst je ušao u Vukovu “zvaničnu” Srpsku istoriju novijeg vremena.

Jedan drugi Vukov, znatno slikovitiji opis, glasi: “najposlije stanu silovati žene i đevojke: izgonili su ji u kolo, da igraju pred njiovim anovima i čardacima, ili pred čadorima, pa koje su im se dopadale, one su uzimale k sebi; tako danas jednu, a sjutra drugu: kašto po jednu, a kašto i po dvije i po tri u jedan put”.

Ovaj tekst je objavljen u manje poznatoj knjizi Građa za srpsku istoriju našega vremena. Tu je objavljena i priča o preokretu uloga nasilnika i žrtava, jer su tokom ustanka Srbi otimali Turkinje i pravili hareme, po čemu je najpoznatiji bio vojvoda Milenko Stojković. Karađorđe je prijatelju Gaji Panteliću govorio pred ustanak da ne može više da gleda kako srpskim ženama vire noge ispod Turaka. Na kraju ustanka mu je rekao kako je srpsko nasilje nad turskim ženama dodatno razdražilo Turke.

Zlostavljanje žena se nije ograničavalo samo na one druge vere. Knjaz Danilo je poginuo jer ga je 1860. godine ubio brat devojke koju je, navodno, silovao. To se desilo 1854. godine, kada je knjaz Danilo silovao Kadićevu sestru Danicu, ili Vilajetu, udatu za popa Punišu Pavićevića iz Bjelopavlića. U Bjelopavlićima se proneo glas da je silovano još tridesetak devojaka iz tog plemena. Deo Bjelopavlića se zato oružano pobunio protiv knjaza Danila.

Da je mlada žena legitiman predmet požude muškaraca, pogotovo starijih i moćnih, opšte je mesto u svakoj patrijarhalnoj kulturi, pa i u našoj književnosti. Svi smo čitali “Nečistu krv”. Šta da je svekar silovao Sofku? Ili deveri? Postoji nešto što se zove “leviratski brak”. To je pojam iz Starog zaveta koji opisuje porodični aranžman u kome brat uzima udovicu svog pokojnog brata i njenu decu. U Evropi je ta pojava zabeležena kod Albanaca i nekih kavkaskih naroda. A šta ako su snažniji muškarci u velikim zadrugama “uzimali” najmlađu snaju i bez formalnog aranžmana i za života najmlađeg brata ili sina? Kome bi se požalila?

Čudna su i uobičajena tumačenja Stankovićeve “Koštane”. Mitke je u većini izvedbi poetični meraklija koga muči žal za mladost, rečju, lik za divljenje. Koštanu obično glume neke zrele, rasne lepotice. Razmislite pažljivo, koliko godina može da ima Koštana, neudata mlada Romkinja krajem 19. veka u Vranju? Da li je priča o Koštani i Mitketu jedna romantična priča o ljubavi? Ili o bezazlenom uživanju u pesmi?

Na prvi pogled detalj iz bezazlene komedije može biti pokazatelj tolerancije prema ponižavanju i iskorištavanju mladih žena. Jedna od smešnijih epizoda u “Gospođi ministarki” je epizoda sa služavkom Ankom. Nju Živka podmiti da pozove zeta Čedu na seks u svoju sobicu. Inače, takva situacija nije samo plod komičarskog preterivanja. Bilo je slučajeva da se u otmenim beogradskim porodicama zapošljavaju zgodne služavke, ne bi li gospodski sinovi sticali seksualna iskustva u sigurnosti svog doma, umesto u zdravstveno sumnjivim kuplerajima. Niko ne zna koliko su se te devojke osećale zloupotrebljeno i poniženo.

Uvođenjem raznih prava (radnika, žena, dece) otežano je javno zlostavljanje. Ipak, ono se odvijalo daleko od očiju javnosti. Sve do pre nekoliko decenija zlostavljanje nije bilo javna tema. Zato nas zapanjuju statistike po kojima je 18% žena i 8% muškaraca na svetu bilo seksualno zlostavljano kao deca. U svega 10% slučajeva počinioci su nepoznati. Većina ostalih su rođaci, komšije, prijatelji, nastavnici, treneri, sveštenici… Teško nam je da prihvatimo činjenicu da je oko nas toliko zlostavljača. Ili su to uvek neki drugi?

O zlostavljačima u Katoličkoj crkvi je počelo da se govori tek osamdesetih godina. Papa Jovan Pavle Drugi se 2001. godine izjasnio o tome. Nekoliko godina kasnije, Benedikt Šesnaesti se susretao sa žrtvama i tražio od njih oproštaj. Papa Franja je 2019. godine doneo pravila koja omogućavaju veću transparentnost.

Istraživanja su pokazala da Katolička crkva nije nikakav izuzetak. I druge crkve, školski sistemi, mediji, natopljeni su suzama žrtava. Naročito su tužni oni slučajevi u kojima su idoli i uzori zlostavljali svoje obožavaoce, često decu i maloletnike. Setimo se Majkla Džeksona.

Zlostavljači često nude bolju budućnost svojim žrtvama. Sekta u koju je upala Indija Oksenberg, unuka princeze Jelisavete Karađorđević, NXIVM, zvanično se bavila kursevima samopomoći, profesionalnog i ličnog usavršavanja. Manje organizovano to nude i mnogi predatori u vidu trenera, nastavnika, terapeuta, verskih vođa, nastavnika umetničkih veština. Osnovni preduslov je predaja svog (ili detetovog) integriteta u njihove ruke. Taj novostečeni duhovni otac (češće nego majka), ulazi u intimni prostor mlade ličnosti. Prvo slomi njeno dostojanstvo, onda određuje šta se oblači, čita, jede….

Ma koliko to strašno zvučalo, roditelji često predaju žrtvuju integritet svoje dece, predajući ih u ruke sumnjivih gurua. U svetu gubljenja svakog autoriteta, posebno roditeljskog, roditelji ponekad poveruju da je dobro da njihovu decu neko „uteruje u red“. Iako na prvi pogled ta priča nema veze sa našom temom, oduševljenje ponovnim uvođenjem vojnog roka ima sličan motiv. Mnogi roditelji vape za institucijama koje će da vaspitaju njihovu razmaženu decu. Neki su tog strogog vaspitača našli u Miki Aleksiću.

Da li se nešto promenilo, da li je zlostavljanje neizbežna senka na svakom vremenu? Zapravo, imamo razloga za blagi optimizam.

Videli smo tri različita istorijska perioda zlostavljanja. U prvom, zlostavljači su imali zvanično pravo na svoje žrtve, kao vuk na ovcu. U drugoj polovini 20. polako su uvođena jednaka prava i zaštita žena i dece. Zlostavljači su se povukli u ilegalu, ali ih je štitio zavet ćutanja. Skoro sva društva su radije birala da okreću glavu, nego “bruku”. Treći period u kome živimo, odlikuje se otkrivanjem svih tajni.

Ne znamo da li je moguće sprečiti zlostavljače, ali je skoro nemoguće sasvim ih sakriti, kao nekad. Čak je najtvrdokorniji čuvar takvih tajni, Katolička crkva, rešila da razotkrije napasnike u svojim redovima. Taj proces razotkrivanja nije bez opasnosti. Mogući su masovna histerija i nepravedne optužbe, kao u lovu na veštice. Tu bi ozbiljni mediji mogli da odigraju ulogu sidra, koje sprečava javno mnjenje da ga ne odnese nekakva nezasnovana moralna pomama.

Autor Predrag Markovic

Izvor: Nedeljnik

Napisao KnK

Šta mislite o ovome?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Učitavam...

0

Brod se misteriozno ponovo pojavio 90 godina nakon nestanka u Bermudskom trouglu

Suzana Vasiljević zove novinare da se zaposle na TV