KnK
Oni koji su preživeli holokaust pričali su o svojim sećanjima na jedno od najstrašnijih poglavlja 20. veka, jer žele da ljidi zastanu i sete se ubijenih u genocidu.
Penzionisani lekar Martin Stern (82) rekao je da njegova priča o jevrejskom dečaku koji je pobegao životom „nije tipična“, jer je toliko mnogo njih ubijeno u nacističkim koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata.
I rekao je da je njegovo iskustvo preživljavanja logora Theresienstadt u nemačkoj okupiranoj bivšoj Čehoslovačkoj, pre nego što je kao dečak došao u Englesku, značilo da je i dalje odlučan da učini sve što može kako bi se osiguralo da se holokaust više ne ponovi.
Kada razgovaram sa školskom decom, mnogo više pričam o ljudima koji su mi spasili život nego o počiniocima.
Govoreći uoči Dana sećanja na holokaust 27. januara, dr Stern, koji je radio u bolnicama u Lesteru do penzionisanja 2002, rekao je novinskoj agenciji PA: „Dan sećanja na holokaust važan je svima.
„Činjenica da pričam kao neko ko je preživeo holokaust znači da moja priča nije tipična. Tipični Jevrejin je umro.
„Kada razgovaram sa školskom decom, mnogo više pričam o ljudima koji su mi spasili život nego o počiniocima.“
Dr Stern se prisetio kako su ga, kao dete koje je živelo u istoj amsterdamskoj četvrti kao i Ana Frank 1942. godine, prihvatili Cathrien i Johannes Rademaker, prijatelji njegovih roditelja, nakon smrti njegove majke u bolnici, a dok je njegov otac bio u izbeglištvu, skrivajući se od nacista.
„Oni (Rademakers) su se pretvarali da sam njihovo dete“, rekao je dr Stern.
„Njihov mali stan nije imao mesta za stvarno skrovište, pa je način na koji su me sakrili bio da su tvrdili da sam njihov sin.
„Ali sve komšije su znale da su oni iznenada dobili četvorogodišnjaka i nije bilo preteško shvatiti zašto i kako. A znali su i da je jedan od njihovih komšija nacista “.
Čin ljudskosti Rademakera dogodio se u vreme kada je optuženima za „zaštitu“ jevrejskog naroda rečeno da će ih čekati ista sudbina kao i onima koje su nacisti rutinski progonili.
Dr Stern je rekao da su on i novi roditelji koji su se starali o njemu uhapšeni dve godine kasnije, a gospodin Rademaker je odveden u logor smrti Neuengamme.
“Njegova supruga je kasnije dobila samo njegove naočare”, rekao je dr Stern.
„Sigurno su znali rizike koje su preuzimali. Ipak su to uradili.
„Ti ljudi – ne mogu da se ne setim toga, oni su neverovatni ljudi.“
Dr Stern je bio toliko dirnut postupkom ovog bračnog para, da i danas pored svog računara drži fotografiju gospođe Rademaker.
To je jedna od mnogih priča koja se slaže sa ovogodišnjom temom Dana sećanja na holokaust „biti svetlost u mraku“ – naslovom koji je dat još pre 18 meseci, ali koji je poprimio „dodatnu jačinu“ nakon pandemije koronavirusa, izjavila je izvršna direktorka Memorial Dai Trusta Olivia Marks-Voldman.
Mađarski 88-godišnji Ivor Perl, koji je preživeo odvođenje u Aušvic kao dvanaestogodišnjak i sada živi u severnom Londonu, rekao je: „To je tako, tako relevantno zbog virusa.
„Ako u tami nema svetlosti, ljudi neće moći da se snađu.“
Gospodin Perl, koji je 2015. godine dao iskaz na suđenju Oskaru Groningu, bivšem nacističkom stražaru poznatom kao „knjigovođa Aušvica“, rekao je da bi „radije pogledao SS-ovcu u lice nego onom ko poriče holokaust“, bolnije je čuti kako neko kaže da se to nije dogodilo.
Prisećajući se dana kada se suočio sa bolesnim Groningom na suđenju za ubistvo, gospodin Perl je rekao: „Suočio sam se sa Groningom i rekao sam:„ Znate šta, zbog vas sam imao 70 godina neprospavanih noći, zbog onoga što ste vi predstavljali.
„ Sad, kad vidim kakav si, žao mi je svih tih godina koje sam protraćio na tebe ’.
„Pomislio sam u sebi, to nije prava stvar, tu mora biti mržnje.
„Ali ja to nisam imao u sebi.“
Gospodja Milena Grenfell-Baines rekla je da, iako nije bila svedok strahota holokausta iz koncentracionog logora, ubistvo njene porodice i prijatelja od strane nacista čini je odlučnom da uradi sve da se genocid ne zaboravi.
Govoreći iz svoje kuće u Prestonu, 91-godišnja Lejdi Milena, koja je kao devetogodišnjakinja izbegla u Britaniju iz rodnog Praga u spasilačkom poduhvatu ser Nicholas Vintona Kindertransport, rekla je: „Imala sam veliku sreću. Ali osećam da mladi moraju da znaju (o holokaustu).
„Mislim da je uvek važno (razmišljati o strahotama holokausta) kako se to ne bi ponovilo.
„Moramo ispričati svoju priču – da ne bismo zaboravili.“
