Tehnologija učenja na daljinu jednostavno nije dovoljno dobra i neće biti uskoro

Obrazovanje od kuće tokom pandemije virusom korona bilo je vreme da obrazovna tehnologija zasija, ali nedostaci su pokazali da nije ispunila svoj zadatak kako treba, kaže Justin Reich za portal New Scientist

Pristalice tehnologije učenja na daljinu dali su velika obećanja tokom protekle dve decenije: da će do 2019. polovina svih srednjoškolskih programa biti na mreži; video snimci rešavanja problema na internetu mogu učenicima omogućiti da uče matematiku u svom ritmu; mislilo se da bi za 50 godina ostalo samo 10 mega-institucija visokog obrazovanja; a da bi učenici uglavnom ostajali sami sa računarima povezanim sa Internetom i da mogu naučiti bilo šta bez pomoći škole ili nastavnika.

Onda su 2020. godine ljudi širom sveta bili prisiljeni da se okrenu učenju preko interneta, jer je pandemija koronavirusa zatvorila škole koje je pohađalo više od milijardu učenika. Bio je to veliki trenutak obrazovne tehnologije, ali za mnoge učenike i porodice učenje na daljinu je razočaralo. Zašto kad je to bilo najpotrebnije, tehnologija učenja na daljinu činila tako neadekvatnom?

Obrazovni softver ima dugu istoriju, ali kroz čitv razvoj postojala su dva glavna izazova. Prvo je da većina ljudi zavisi od ljudskog kontakta kako bi održala svoju motivaciju. Kada student frustrirano zatvori laptop u učionici, neko može da ga vidi i odgovori. Kada se ista stvar dogodi kod kuće tokom korišćenja proizvoda obrazovne tehnologije, ljudski kontakt se prekida.

Dobro dizajnirana okruženja za učenje na mreži mogu da podstaknu smislene odnose, a učenje na mreži može da prevaziđe tipične granice učionice, ali u praksi se mnogi studenti na mreži bore da ostanu fokusirani.

Drugi izazov je da su nastavni programi složeni. Bilo kog dana u školi, jedan nastavnik može predstaviti novo predavanje iz jezika, drugi završiti predavanje iz tektonike ploča, a treći organizovati seminar o Don Kihotu. Mnogi nastavnici mogu prošetati hodnikom do druge učionice noseći sa sobom na novu lekciju kako bi predavali različite predmete. Ali za svako novo područje kurikuluma za obrazovnu tehnologiju treba razvijati i širiti novi sadržaj, alate, resurse i procene.

Procene su takođe trnovit izazov. U nekim domenima, poput matematike i računarstva, obrazovna tehnologija može trenutno otkriti kada učenik reši problem ili kreira tačan računarski program. Možemo nagraditi studente za tačno dobijanje odgovora, usmeriti ih ka resursima kada pogrešno shvate stvari i stvoriti povratne sprege uputstava, ocenjivanja i ponavljanja koje dobro učenje zahteva.

Nažalost, isti pristup ne funkcioniše tako dobro u drugim oblastima. Možemo tražiti od učenika da izračunaju dokle se tektonska ploča može pomeriti s obzirom na određenu brzinu i vreme, a računari mogu trenutno proceniti tačan numerički odgovor. Ali ako zamolimo studente da napišu rad koji objašnjava kako se npr. pomeraju tektonske ploče, računari ne mogu pouzdano da identifikuju tačne, delimično tačne i netačne odgovore. Računari ne mogu pouzdano da procene kako ljudi rasuđuju na osnovu dokaza, a rezonovanje na osnovu dokaza je srž školovanja.

Obrazovna tehnologija već dugo obećava da će transformisati obrazovanje, ali u najboljem slučaju, polje je razvilo pojedinačne alate za osnove nastavnog plana i programa. Za velike delove školskog učenja nemamo mrežne alate ili resurse koji su bolji od štampanog udžbenika.

Svako tehnološko rešenje takođe predstavlja problem ljudskog kapitala: integracija tehnologija u učenje zahteva nastavnicima i učenicima vremena da se poigraju i prilagode se novim alatima, rutinama.

Za većinu nastavnika put ka efikasnijem učenju sa tehnologijom izgleda manje kao transformacija, a više kao petljanje: spor i stabilan proces ka identifikovanju pravog alata ili pristupa za određene učenike u određenom kontekstu.