in

Mediji na kratkom lancu

Predstavnici vlasti odavno su suspendovali osnovno novinarsko sredstvo za rad – pitanje.

Pitanje je postalo najsubverzivnija delatnost.

Vesna Mališić

Svake godine Srbija pada na listama koje mere stepen slobode medija u svetu. I to više nije vest. Na žalost, takve ocene počeli smo da prihvatamo sa nepodnošljivim stepenom ravnodušnosti. Privikavamo se na sužen prostor slobode i na prazan prostor tamo gde bi trebalo da bude mesto debati, kritičkoj reči i drugačijem mišljenju. I gde bi, uz pomoć medija, trebalo da se uspostavlja i održava odgovornost.  

Ali, srpski mediji su socijalizovani u atmosferi podaništva i servilnosti, tako da je svaki damar slobode u još nekoliko medija koji nisu pod kontrolom aktuelnog režima – ravan incidentu. Većina medija, na žalost, oseća se sigurno jedino u velikoj blizini vlasti od koje finansijski zavise ali koja ih, zauzvrat, do krajnje mere izdržljivosti instrumentalizuje.

Mediji u Srbiji nisu uspeli da se izbore za regulisano vlasništvo, ni za transparentno poslovanje, ni za materijalni položaj svojih novinara. Prekarni rad učinio je da su svi lako zamenjivi, zbog čega su postali sve poslušniji. Pritisak za povećanjem tiraža, i cunami senzacionalizma, srozali su profesionalne standarde, pretvorili  mnoge medije u političke, policijske pa i kriminalne dostavne službe, gde su anonimni izvori postali glavni i neupitni, i u kojima se krše ljudska prava, gazi dostojanstvo i uništava profesionalna i ljudska reputacija. Na žalost, u Srbiji, zakoni, kodeksi i strategije nisu brana da mediji postanu glavni podupirači autoritarnog režima ali i toljaga koja udara po svima koji bi da ga ugroze.  Mediji pod kontrolom režima postali su faktički oružje za specijalni rat političara i tajnih službi i tako ugrozili mogućnost demokratske transformacije društva. Jer, elementarno pristojna država ne može se graditi brutalizacijom javnog prostora u kojoj učestvuju i mediji. I tu dolazimo do paradoksa i apsurda demokratske tranzicije ove zemlje. Od takvih medija se očekuje da budu aktivan faktor u promeni atmosfere u društvu, da podstiču dijaloški diskurs – a oni sami su poslušnici na kratkom lancu vlasnika i političkih garnitura kojima služe. Uz novi izum – atakovanje poslušnih na profesionalne medije. Kritički mediji, njihovi urednici i vlasnici lako završavaju na naslovnim stranama tabloida, uz fotografije kao poternice i mnoštvo lažnih vesti kojima se diskredituje njihova privatna i poslovna reputacija.

I zato ovde više nije vest da je 92 odsto vremena u centralnim vestima posvećeno akterima vladajućih stranaka, a samo osam odsto svima drugima koji su uglavnom predstavljeni negativno.

Predstavnici vlasti odavno su suspendovali osnovno novinarsko sredstvo za rad – pitanje. Pitanje je postalo najsubverzivnija delatnost. Učitavaju mu se skrivena značenja, pronalaze loše namere i pripisuju ozbiljne zavereničke ambicije iza kojih stoje domaći tajkuni ili stani moćnici koji žele da sruše ni manje ni više nego predsednika države. Zato godinama u Srbiji mediji koje ne kontroliše vlast nisu uspeli da ugoste i pitaju gotovo ni jednog predstavnika vlasti.

I to je ram za medijsku sliku u Srbiji koju u svetu opisuju kao delimično slobodnu zemlju ili fasadnu demokratiju. To je atmosfera u kojoj su presečene veze između etike i novinarstva, a dominiraju politički pritisci. I u kojoj, uprkos okonostima, ipak, retki mediji čuvaju profesionalne standarde i odgovorno novinarstvo.

(Okruzenje.net)

Šta mislite o ovome?

45 Points
Upvote Downvote

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Da li Vučić želi da uhapsi svog ministra?

svetislav basara

SVETISLAV BASARA: Sodoma i komora