Ceo svet se okrenuo protiv njega, ali Asad je opstao, a sada ga svi žele kao partnera

Njegovo strpljenje i smirenost, kontrola nad bezbednosnim aparatom, nemešanje Zapada i podrška Rusije i Irana spasile su ga od poraza

Decenija rata pretvorila je njegovu zemlju u ruševine, ali je sirijski predsednik Bašar al Asad uspeo da ostane na vlasti i odlučan je da ostane na njoj.

Kada je Arapsko proleće početkom 2011. počelo da ruši autokrate kao domine, činilo se da su Asadovi dani odbrojani.

Ali deset godina kasnije, on je ipak preživeo na vlasti, preživevši međunarodnu izolaciju i privremeni gubitak dve trećine sirijske teritorije i ponovo postajući relevantan igrač.

Protesti su započeli u Siriji u martu 2011. godine i bilo je vrlo upitno da li će vladajuća alavitska manjina biti u stanju da izdrži pritisak Arapskog proleća, koje je dramatično promenilo region.

Takođe je bilo upitno da li će oftalmolog školovan u Londonu, koji je nevoljno preuzeo vlast nakon što je njegov otac Hafez, autoritarni vladar koji je umro 2000. godine, znati da vlada u takvoj situaciji.

Ali strpljenje i smirenost, kontrola sigurnosnog aparata, nemešanje Zapada i podrška Rusije i Irana spasili su ga od poraza, objašnjavaju analitičari.

„Ceo svet je zahtevao da se povuče i veruje da će biti svrgnut, a danas želi da se pomiri s njim“, rekao je libanski političar Karim Pakradouni.

Dugoročna igra

„Asad je znao kako da igra dugoročno“, rekao je političar, koji je često bio posrednik između režima u Damasku i raznih libanskih partija.

2011. godine Assad je odlučio silom da uguši mirne proteste, izazivajući eskalirajući rat u koji su bili uključeni pobunjenici, džihadisti i svetske sile, a svaki borac koji nije bio na njegovoj strani proglašen je „teroristom“.

Do sada je u sukobima ubijeno više od 387.000 ljudi, raseljeno više od polovine predratnog stanovništva, a desetine hiljada je završilo u zatvoru.

Za obične Sirijce cene hrane su naglo porasle, a sirijska valuta se srušila u ekonomskoj krizi za koju vlada krivi zapadne sankcije.

Asad, međutim, ostaje na vlasti, nakon niza vojnih pobeda koje je podržala Rusija, pa njegove snage ponovo uspostavljaju kontrolu nad više od 60 odsto zemlje.

Sirijski predsednik je uvek tvrdio da je pobedio.

„Nikada nije kleknuo. „Čvrsto je stajao iza svih svojih beskompromisnih stavova i uspeo je da vojnom silom vrati veći deo Sirije pod svoju kontrolu“, rekao je Pakradouni.

Odana vojska

Uprkos desetinama hiljada prebega, sirijska vojska je takođe igrala veliku ulogu u njenom opstanku, dodao je on.

„Zbog toga je Asad izuzetak u tzv Arapsko proleće “.

U Tunisu je vojska okrenula leđa diktatoru Zin El Abidine Ben Aliju kako se pojačavao pritisak sa ulice. Egipatska vojska se takođe odrekla dugogodišnjeg vođe Hosnija Mubaraka, a u Libiji se vojni vrh okrenuo protiv Moamera Gadafija i pre njegovog pada.

Analitičar Thomas Pierret rekao je: „Vojno rukovodstvo mu je ostalo lojalno jer je u njemu decenijama bilo puno Asadove rodbine i alavita“.

„Potonji su činili verovatno više od 80 posto oficira do 2011. godine i zauzimali su gotovo sve uticajne položaje u vojsci“, rekao je naučnik sa Instituta za istraživanje arapskog i muslimanskog sveta.

Sirijski naučnik iz Damaska, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je da su Asadova „odlučnost i strogost“ takođe ključni.

„Mogao je koncentrisati sve odluke u svojim rukama i osigurati da vojska bude potpuno na njegovoj strani“, rekao je. Pored toga, struktura režima bila je takva da niko nije mogao steći dovoljan uticaj da se takmiči sa njim.

Umesto toga, Asad se kladio na složenu sirijsku socijalnu strukturu, etničke podele između Arapa i Kurda, kao i verske razlike između sunita, alavita i drugih manjina.

Iskoristio je “strah ljudi od haosa” i strah Alavita da neće preživeti njegovo svrgavanje, rekao je.

Alternativa ne postoji

Kada su islamisti i džihadisti poleteli, on je nastojao da se prikaže kao zaštitnik manjina, uključujući hrišćane.

Ali takođe mu je koristilo odsustvo bilo kakve efikasne političke opozicije.

2012. godine, kada su Asadove snage na terenu pretrpele gubitke, više od 100 zemalja prepoznalo je opozicioni savez, Sirijsku nacionalnu koaliciju, kao jedinog legitimnog predstavnika sirijskog naroda.

Assad je postajao sve izolovaniji i mnoge regionalne i svetske sile, kladeći se na njegov pad, uvele su mu niz sankcija i izopštile ga iz globalne zajednice.

Ali sirijska opozicija kod kuće i u inostranstvu nije uspela da se ujedini i postavila se kao verodostojna alternativa.

Oružana opozicija se sve više podelila kako je sukob odmicao, a Assad je koristio jačanje džihadističkih grupa da bi se prikazao kao borca protiv terorizma.

SAD nisu primenile silu

Pobunjenicima je bila potrebna vazdušna podrška, ali je Zapad želeo da izbegne ponavljanje NATO fijaska u Libiji u Siriji.

Kako su godine prolazile, Asad je postajao sve sigurniji da se američki ratni avioni neće približiti Damasku.

2013. godine, nakon navodnog hemijskog napada režima na dve pobunjeničke oblasti u blizini Damaska u kojem je ubijeno više od 1.400 ljudi, tadašnji američki predsednik Barak Obama nije ispunio obećanje da će „preći crvenu liniju“ i odustao od vazdušnih udara.

„Obaminu administraciju nije zanimao sirijski sukob“, rekao je Pierret.

„Izabrana je uz obećanje da će se povući iz Iraka, pa nije bila sklona povratku na Bliski Istok.

Američka koalicija izvršila je napade u Siriji sledeće godine, ali da bi podržala kurdske borce koji su se borili protiv Islamske države, čiji je novoproglašeni “kalifat” privukao globalnu pažnju.

Rusija se uključila u sukob 2015. godine na Asadovoj strani i izvela prve vazdušne udare, preokrenuvši tok sukoba.

„Iskoristila je istorijsku priliku da povrati status supersile uskočivši u stratešku prazninu koja je nastala usled delimičnog Obaminog povlačenja iz regiona“, rekao je Pierret.

Nemoguća jednačina

U 55. godini Asad je već u trećoj deceniji vladavine i čini se da će ovog leta osvojiti četvrti mandat na predsedničkim izborima.

Nakon što su jednom zatražile da odstupe, zapadne sile sada žele političko rešenje pre izbora.

Napori UN-a poslednjih godina bili su usredsređeni na odbor koji jednako predstavlja režim, opoziciju i civilno društvo i trebalo bi da izmeni sirijski ustav. Ali napretka gotovo da nema.

„Ne možemo ovako nastaviti“, frustriran je izaslanik UN-a za Siriju Geir Pedersen nakon poslednjeg sastanka odbora u januaru.

Zapadni diplomatski izvor veruje da će Assad verovatno odugovlačiti sa bilo kojim potezima sve dok se ne održe predsednički izbori prema važećem ustavu, a zatim će dovesti međunarodnu zajednicu u zastoj.

„Sirijski režim i njegovi kumovi jednostavno žele da objasne svetu:„ Pa, izbori su održani, igra je završena, možete li, molim vas, otvoriti novčanike i finansirati svu infrastrukturu koju ste bombardovali u poslednjih 10 godina “, rekao je. rekao je izvor.

Ali Damask poriče bilo kakvu vezu između pregovora i izbora.

„Sirijski režim danas ne može biti ponovo primljen u međunarodni sistem, ali ne može ostati van njega“, rekao je naučnik.

„Zbog ove nemoguće jednačine, godinama ćemo biti u teškoj i neizvesnoj situaciji, bez rešenja i stabilnosti.