in

Cela istina o 12. martu još nije otkrivena

Izvor: Politika

Godinama obećavano otkrivanje nalogodavaca i političke pozadine atentata nije zapravo ni započelo.

Premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine ispred službenog ulaza u zgradu Vlade Srbije. U 12.25 časova pogođen je snajperskim metkom u srce. Njegov telohranitelj Milan Veruović teško je ranjen. Policija je saopštila da je na premijera pucano s prozora kancelarije na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14, udaljene oko 200 metara vazdušnom linijom od ulaza u zgradu vlade.

Na simsu je nađeno ćebe koje je, kako će se kasnije ispostaviti, poslužilo kao oslonac Zvezdanu Jovanoviću, zameniku komandanta JSO, za snajper iz kojeg je pucao u premijera. Čaure od puščanih zrna nađene su pod prozorom, na krovu kafića „Hrabro srce”. Očevici su videli trojicu mladića u radničkim kombinezonima kako istrčavaju iz zgrade.

Istog dana u 18 časova proglašeno je vanredno stanje. Uveče je vlada saopštila da je raspisana poternica za Miloradom Ulemekom Legijom, bivšim komandantom Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije, vođama „zemunskog klana” Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem i još 20 pripadnika grupe. Širom Srbije počela su hapšenja. Dva dana kasnije počelo je rušenje Spasojevićeve i Lukovićeve kuće u Šilerovoj ulici u Zemunu.

U Hramu Svetog Save na Vračaru, najvećem pravoslavnom  hramu na Balkanu, za čiji je završetak radova zaslužan i Zoran Đinđić, prvi put je služeno opelo. Premijer je sahranjen 15. marta u Aleji zaslužnih građana, a u koloni građana koja ga je ispratila od Hrama Svetog Save do Novog groblja bilo je više stotina hiljada ljudi. Bio je to, kako su izvestili mediji, poslednji krug velikog šetača.

U policijskoj akciji „Sablja” za 40 dana privedeno je 11.665 ljudi. Uhapšeno je nekoliko osumnjičenih za ubistvo premijera, pored ostalih i atentator. Rasvetljen je i niz drugih teških zločina iz prošlosti. U selu Meljak kod Barajeva 27. marta, kako je saopšteno, ubijeni su Spasojević i Luković, nakon što su pružili otpor hapšenju. Kasnije će biti otkriveno da je pripadnicima SAJ-a te noći uspeo da pobegne Dejan Milenković Bagzi, koji je posle tri i po godine postao svedok saradnik.

Optužnica je podignuta 21. avgusta protiv 44 osobe. Do početka suđenja 22. decembra na spisku je ostalo 36 imena. U optužnici su opisani i prethodni pokušaji atentata na Đinđića. Jovanović je odbio da se izjasni pred sudom, pa je sudija Marko Kljajević pročitao njegov iskaz iz pretkrivičnog postupka. U toj izjavi priznao je da je pucao u Đinđića i naveo detalje koji su se kasnije poklopili sa sudsko-medicinskim i balističkim veštačenjem.

Kazao je da je to učinio iz političkih razloga jer je verovao da će se ubistvom Đinđića sprečiti rasturanje JSO i slanje Srba u Hag. Jovanović je do kraja postupka tvrdio da je taj iskaz bio iznuđen. U maju 2004. godine iznenada se predao Ulemek, koji je odbacio optužbe da je bio organizator atentata i rekao da veruje da će dokazati da nije kriv.

Sudija Kljajević se posle tri godine povukao iz procesa, saopštivši u jednom intervjuu da nije mogao da sudi slobodno, nakon što mu je uhapšen brat u slučaju „Stečajna mafija” (kasnije okončanim oslobađajućim presudama). Mesto predsedavajućeg veća zauzela je sudija Nata Mesarović, koja je do tada bila jedna od troje članova. Tokom procesa uhapšen je zamenik tužioca Milan Radovanović zbog odavanja službene tajne, koje nikad nije dokazano. Radovanović je kasnije preminuo. Njegovo mesto zauzeo je Jovan Prijić, specijalni tužilac.

Na suđenju su tokom višegodišnjeg postupka svedočili najbliži premijerovi saradnici, ministri, policajci, pripadnici bezbednosnih službi. Tokom procesa saslušana su i tri svedoka saradnika. Četvrti, Zoran Vukojević, ubijen je pre početka suđenja nakon što je odbio da uđe u program zaštite svedoka. Sud nije prihvatio da sasluša Vojislava Koštunicu, koji je 2004. godine postao premijer Srbije, zatim ministre pravde i policije Zorana Stojkovića i Dragana Jočića, šefa BIA Radeta Bulatovića i još neke Đinđićeve neistomišljenike, čije je svedočenje tražio sada pokojni advokat Srđa Popović, zastupnik Ružice Đinđić.

Prvostepena presuda za 12 optuženih izrečena je 23. maja 2007. i postala je pravosnažna. Sud je utvrdio da su atentat počinili članovi „zemunskog klana”, do tada najveće kriminalne organizacije na Balkanu, u saučesništvu s pripadnicima i komandom JSO. Svima su pravosnažno izrečene maksimalne ili višedecenijske zatvorske kazne. Kao motiv atentata utvrđena je namera kriminalne grupe da tako spreči hapšenja svojih članova i izručenja Srba Haškom tribunalu. Sud je zaključio da je neshvatljivo da službe bezbednosti nisu otkrile da je Đinđić na meti kriminalne grupe o kojoj je izdata „Bela knjiga”, ali i da su zatajili i svi drugi državni organi čiji je posao bio da spreče atentat.

Iako je godinama kasnije obećavano, otkrivanje političke pozadine ubistva Đinđića nije zapravo ni započelo. Pokušaj da se do odgovora o nalogodavcima dođe kroz proces za oružanu pobunu JSO 2001. godine okončan je oslobađajućom presudom. Do danas, 18 godina kasnije, cela istina o 12. martu 2003. još je nepoznata

Napisao Politika

Šta mislite o ovome?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

horoskop

Dnevni horoskop za 13. mart 2021. godine

NE OBUSTAVLJATI ASTRAZENEKU