in

Krivokapićeva dilema – vlada u ruci ili stranka na grani?

Crna Gora polako i mukotrpno (ne bez izvesne muke i kolebanja) izlazi iz zone visoko rizičnog i konfliktnog društva

Jeste fraza, ali jeste i istina da je nešto mnogo lakše osvojiti, nego sačuvati i odbraniti. Od sportske titule, do vlasti, ili emotivnog partnera. Doduše, s obzirom na dugovečnost vladajućih garnitura, čini se da na Balkanu – a posebno u Crnoj Gori – ovo za vlast ne važi, ali mislim da će u narednom vremenu stvari i u tom pogledu polako dolaziti na svoje mesto. A nešto slično se može reći i za istraživanja javnog mnjenja.

Šta je, po mom mišljenju, bila strateška greška koja je prošle godine dovela do suštinskog (pr)omašaja čak i kod onih istraživača koji možda i nisu imali nameru da spinuju za režim? Oni su polazili od – naizgled, logične, a zapravo pogrešne – pretpostavke da će, pošto je CG politička scena polarizovana, oni razočarani glasači DPS-a odlaziti ili u „apstinente“ ili će optirati za neke DPS-u ideološki i personalno bliske stranke. E, sad, crnogorska politička scena jeste polarizovana (pogotovo je prošle godine to bila). Ali zaključak koji su oni iz toga izvukli bio je potpuno pogrešan. Naime, baš ZATO što je scena bila toliko polarizovana, ostrašćena i naelektrisana, onih 4-5 procenata koji su se, pre svega, zbog Zakona o slobodi vjeroispovijesti (ali i afere „Koverta“ itd.) konačno i definitivno razočarali u Đukanovića, nije „otišlo u apstinente“, niti je glasalo za „srodne“, građanske i „suverenističke“ opcije – već naprosto prešlo direktno kod najvećeg i od strane samog Đukanovića „autorizovanog“ i reklamiranog glavnog protivnika. (A svaki takav glas koji od vas ode direktnom rivalu ima duplu težinu, odnosno vredi dva glasa.)

Ukratko, i istraživači i DPS stratezi potcenili su stepen zasićenja i odijuma koji je višedecenijska vladavina ove stranke izazvala, kao i razmere autoriteta pokojnog Mitropolita koji je povodom pomenutog Zakona poveo svoju poslednju i zavetnu bitku. I tako smo došli do ishoda za koji i dalje nije jasno da li je više iznenadio poražene ili pobednike.

No, to je sad već istorija – doduše, važna i poučna – ali da vidimo gde smo sada?

U odnosu na druge sredine (pogotovo u Srbiji), građani Crne Gore i dalje većinom rado i uglavnom iskreno odgovaraju na pitanja. Mada se i tu oseća izvesna promena, laka nervoza i „zamor materijala“ – pri čemu ostaje nejasno da li su ih „smorili“ istraživači, ili prilično mutne političke prilike koje baš i nisu išle onim kolosekom koji su najavljivali predizborni opozicioni spotovi.

Pre svega, danas u Crnoj Gori nema više one i onakve polarizacije – ma koliko se, opet, iz različitih razloga dve glavne političke formacije trudile da je održe i/ili proizvedu. Naravno, zna se ko je gde i ko je za šta. (I pogotovo se kod jednog dela pristalica bivše vladajuće stranke oseća bes i želja za što bržim revanšom.) Ali, u celini uzev, atmosfera je – izuzmemo li komešanje oko Nikšića – mirnija, a političke strasti spuštenije.

„Kako da ih ocijenim kad još nije bilo ni tromjesečje, a o polugođu da ne govorimo?!“ Ovo je samo jedan od karakterističnih odgovora na pitanje iz naše ankete*. Ipak, kada su krenuli da ocenjuju, videlo se da su – u celini gledano – građani Crne Gore više nego blagi i blagonakloni ocenjivači. Gotovo četrdeset odsto (38,1) je vladu ocenilo odličnim ocenama (4 i 5), a još četvrtina njih (25,8) vladi je dalo „trojku“. (Pri čemu je „jedinica“ bilo svega 15 odsto.) A i lične („školske“) ocene glavnih aktera aktuelne vlasti (Krivokapić, Abazović, Bečić) takođe potvrđuju taj više nego solidan rejting.

Sve u svemu, iako daleko od toga da su svi oduševljeni (naprotiv!), ova vlada znatno bolje stoji u javnom mnjenju nego u parlamentu – što je, uzgred rečeno, možda i jedan od razloga zbog čega u parlamentu još uvek niko ne pokušava da je sruši. Naime, najzaineresovaniji za njen pad – DPS i deo koalicije „Za budućnost Crne Gore“ – teško da bi na nekim novim izborima osvojili onoliko procenata i mandata koliko imaju sada.

Konačno, i dalje je skoro tri puta više optimista nego pesimista (55,8:19,7) u pogledu pravca u kojem stvari u Crnoj Gori idu posle izbora. Mada je uočljiv i porast onih koji ne mogu ili ne žele da se opredele oko pozitivnosti ili negativnosti političkog kursa.

Otkuda ovaj relativno visok nivo podrške vladi za koju retko kada lepu reč imaju čak i poslanici njene „rođene“ skupštinske većine? Odgovor, razume se, nije jednoznačan. Ali biće da je ipak presudno to što je promena vlasti predugo čekana, te su, čini se, zbog toga građani skloni da novim akterima daju određeni popust i „poček“. Bilo kako bilo, za garnituru za koju jedni misle da je „izdala“ državu i „odn(ij)ela je za Beograd“, a drugi, pak, da je „izdala srpsku stvar“ i „prodala se Milu“ (a da sama, zapravo, iza sebe nema nijedan medij koji bi je bezrezervno podržavao i promovisao) Krivokapićeva vlada stoji, iskreno govoreći, neverovatno dobro. Samo je pitanje – dokle?

Sa strane gledano, aktuelna crnogorska vlada i premijer pomalo podsećaju na likove iz crtanog filma koji, nesvesni situacije, hodaju kroz vazduh iznad provalije – sve dok ne zastanu i pogledaju dole. Naravno, to ne može trajati dugo i oni će u najskorije vreme morati ili da se survaju, ili da sebi izgrade neki čvršći most iznad političkog bezdana.

Najintrigantnije i najkontroverznije pitanje koje smo postavili bilo je ipak vezano za eventualno formiranje stranke Zdravka Krivokapića. A i rezultat je bio takav, pomalo kontroverzan, to jest, otvoren za različito tumačenje. Negde oko polovine ispitanika (49,7%) smatra da Krivokapić ne bi trebalo to da čini, dok 29,6 odsto misli da bi formiranje stranke bila dobra opcija. Pri čemu više od petine (22,1 odsto) svih ispitanika kaže da kaže bi za Krivokapićevu stranku „skoro sigurno glasalo“, a još tridesetak posto njih ne isključuje takvu mogućnost.

Zanimljiva je i struktura tih potencijalnih glasača „potencijalne“ premijerove stranke. Naime, ima ih, praktično, sa svih delova političkog spektra, ali – očekivano – najviše među simpatizerima liste, odnosno koalicije kojoj je bio na čelu.

Što se tiče DPS-a, on je, po našim nalazima, na nivou Crne Gore najmanje 5-6 odsto slabiji nego što je bio 30 avgusta. Ali nije doživeo potpuni slom i – sa spretnim Đukanovićem na mestu predsednika, kao i evidentno nesložnom pobedničkom koalicijom naspram sebe – može da sneva snove o „velikom povratku“. Daleko od toga da je taj povratak izvestan ili nešto mnogo verovatan. Ali, po svemu sudeći, barem u dogledno vreme, neće doći ni do raspada kakav je, na primer, u Srbiji doživeo SPS nakon pada Miloševića. (Tim pre što, bar formalno gledano – a možda i ne samo formalno – Đukanović još nije „pao“.)

* * *

Sve u svemu, suština je da Crna Gora polako i mukotrpno (ne bez izvesne muke i kolebanja) izlazi iz zone visoko rizičnog i konfliktnog društva. I upravo ta mogućnost da se izbori, čak i onda kada su realno važni, ubuduće ne doživljavaju kao pitanje života i smrti, („Staljingrad“, niti „Kosovo polje“) verovatno predstavlja najveći pomak i za sada jedini konkretni efekat aktuelne crnogorske polu-demokratske polu-tranzicije. To, za početak, u zemlji koja je bila podeljena gotovo do pucanja, i nije tako malo. Ali svakako nije dovoljno i zadovoljavajuće.

Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM

* Crna Gora, 25. januar – 3. februar, istraživanje telefonsko – za sopstvene potrebe, reprezentativni uzorak

Šta mislite o ovome?

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

horoskop

KAKO PRIVUĆI NOVAC? Mantra za vaš horoskopski znak i ritual koji donosi bogatstvo

novak djokovic

Strašni Danil Medvedev – Đokovićev najteži test