KnK
Vodonik se široko reklamira kao zeleno gorivo, za korišćenje u automobilima i avionima, pa dalje sve do grejanja domova. Ali prečesto ima jednu prljavu tajnu.
AKO JE VODIK budućnost, on to već dosta dugo. U svom romanu Tajanstveno ostrvo iz 1875. godine, Žil Vern zamišljao je element koji zamenjuje ugalj kao gorivo, kao deo vode koji bi „pružio neiscrpni izvor toplote i svetlosti“. Slični zvuci čuli su se u naftnoj krizi 1970-ih, kada se vodonik smatrao alternativnim gorivom za automobile. A tu je bio i američki predsednik Džordž V. Buš 2003. godine, koji je prihvatio novi entuzijazam za vozila na vodonik tokom prvog talasa stvarne zabrinutosti zbog klimatskih promena. „Možemo da napravimo fundamentalnu razliku u budućnosti naše dece“, rekao je.
Sada se vodonik vratio – ponovo. Od SAD-a do Australije i od Evropske unije do Kine, protekla godina zabeležila je gotovo svakodnevnu bujicu više milijardi dolara obećanih državnih sredstava, testove novih tehnologija od vozova i aviona do kućnih kotlova, gomilale su se izjave i analize, među kojima su prednjačili lideri poput britanskog premijera Borisa Džonsona. „Teško sve to možemo da ispratimo“, kaže Simon Bennet iz Međunarodne energetske agencije.
Nema čarobnog goriva
Međutim, zeleni vodonik nije magično gorivo koje je do sada ležalo uspavano, spremno da bude konkurent za čistu energiju električnih vozila. U većini transportnih segmenata, električna vozila na baterije su dobila bitku za budućnost. „S obzirom na energetski intenzivne procese potrebne za proizvodnju vodonika, on bi trebalo da bude usmeren na sektore u kojima direktna elektrifikacija nije moguća“, kaže se u nedavno objavljenom izveštaju kompanije TERI. „Na primer, za proizvodnju 1 kg vodonika potrebno je 50 kVh električne energije, na osnovu efikasnosti elektrolizera od 70 procenata, što rezultira gubitkom energije od oko 30 procenata. Tada dolazi do dodatnih gubitaka energije ako se ovaj vodonik uskladišti i pretvori nazad u električnu energiju, kao što je slučaj za transport i primenu u energetici. “
Međutim, postoji nekoliko potencijalnih upotreba zelenog vodonika. Pored zamene fosilnih gorva upotrebom vodonika, đubriva i hemijskoj industriji, zeleni vodonik može potencijalno zameniti i ugalj tj. koks u proizvodnji čelika, kao i ugalj i gas u proizvodnji petrohemikalija poput metanola.
„Postoji čitav niz industrija zasnovanih na preuređivanju molekula ugljenika i vodonika, koji se trenutno snabdevaju iz fosilnih goriva. U budućnosti, zajedno sa zelenim vodonikom, ugljenik bi mogao poticati iz tehnologija za hvatanje ugljenika “, rekao je Spencer.
