in

Momčilo Perišić – nije ratni zločinac, da li je špijun?

Izvor: DW/ Una Sabljaković

Presuda bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću, optuženom za špijunažu, biće izrečena u petak (5.2). Ako bude proglašen krivim, u zatvoru bi mogao da provede do 15 godina.

Prvostepena presuda Višeg suda u Beogradu će, osim Momčilu Perišiću, biti izrečena i nekadašnjim pripadnicima Vojske Jugoslavije (VJ) Miodragu Sekuliću i Vladanu Vlajkoviću. Oni su optuženi da su poverljiva dokumenta dostavljali Perišiću, koji ih je, kako tvrdi Više javno tužilaštvo, predao američkom diplomati Džonu Dejvidu Nejboru.

O toku suđenja, koje je trajalo više od četiri godine, javnost u Srbiji ne zna gotovo ništa. Od samog početka, postupak bio je zatvoren za javnost. Predsednica sudskog veća Nataša Albijanić takvu odluku je 2016. godine obrazložila zahtevom Generalštaba Srbije i Ministarstva odbrane da sadržaj pojedinih dokumenata javnosti ne bude otkriven.

Zbog toga se priča o „najvećoj špijunskoj aferi u Srbiji”, kako neki nazivaju taj slučaj, u javnosti svodi na to kako je pre gotovo 20 godina izgledalo Perišićevo hapšenje – uz podsećanje na sukob Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića, koji je u tom kontroverznom događaju tada dobio još jednu svoju potvrdu.

Niko nije znao za hapšenje

Momčilo Perišić uhapšen je 14. marta 2002. godine u motelu „Šarić ” na Ibarskoj magistrali, gde je sedeo sa službenikom američke ambasade sa diplomatskim statusom, Džonom Dejvidom Nejborom.

Perišić je tada bio potpredsednik Vlade Srbije zadužen za bezbednost, a prema izjavama tadašnjih najviših predstavnika vlasti, o njegovom hapšenju niko baš ništa nije znao. Tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić je, posle Perišićevog hapšenja, oštro kritikovao Upravu bezbednosti VJ, jer je pet meseci unazad imala saznanja o njegovom aktivnostima, ali te informacije nije podelila s predstavnicima vlade.

Đinđić je od Vojislava Koštunice, tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije, zatražio da smeni Acu Tomića sa mesta načelnika Uprave bezbednosti VJ, a od Perišića da podnese ostavku, i dodao da mu sve liči na pokusaj udara na tadašnju Vladu Srbije.

Perišićevu ostavku zatražio je i Vojislav Koštunica, uz komentar da su državni organi trebalo ranije da budu obavešteni o hapšenju, ali je i odbacio sve optužbe koje su u vezi s tim upućene na račun ljudi iz njegovog kabineta.

Perišić, koji je iz pritvora pušten dva dana posle hapšenja, odmah je i podneo ostavku, a Aco Tomić ostao je na funkciji načelnika SVB. Smenjen je početkom aprila 2003. godine, posle ubistva Zorana Đinđića, a ubrzo i uhapšen u akciji „Sablja“, da bi bio pušten na slobodu posle tri meseca pritvora. Osam godina kasnije saslušan je jer se sumnjičio i da je skrivao nekadašnjeg haškog optuženika, a danas, (u prvom stepenu) osuđenika za ratne zločine, Ratka Mladića.

O Džonu Dejvidu Nejboru se malo zna. Pošto je posle hapšenja na Ibarskoj magistrali pušten iz pritvora, otišao je iz Srbije, a u medijima se pojavila vest je američki diplomata zapravo bio šef CIA za Balkan. Kasnije je objavljeno da je poginuo u Mađarskoj, a posle toga da je vest o njegovoj pogibiji izmišljena i namerno plasirana. Otada se u javnosti on gotovo i ne pominje.

Postupak protiv Momčila Perišića za špijunažu počeo je 2004, ali je godinu dana kasnije prekinut, pošto je on otišao u Hag, gde mu se spremalo suđenje za ratni zločin.

Prvo presuda na 27 godina zatvora, pa sloboda

Ubrzo pošto se 2005. godine predao Haškom tribunalu, Perišić je pušten na privremenu slobodu do početka suđenja, koje je počelo tri godine kasnije. Prvostepena presuda, kojom je osuđen na 27 godina zatvora, donesena je 2011. godine.

Pretresno veće Haškog tribunala je Perišića, koji je funkciju načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije obavljao između 1993. i 1998 godine, proglasilo krivim za pomaganje i podržavanje zločina u Sarajevu i Srebrenici, kao i za raketiranje Zagreba. Tada je ustanovljeno da je pod njegovim nadzorom Vojska Jugoslavije obezbeđivala logističku i kadrovsku pomoć Vojsci Republike Srpske (VRS) i Srpskoj Vojsci Krajine (SVK).

„General Perišić redovno je podsticao Vrhovni savet odbrane da produži sa ukazivanjem obimne logističke pomoći VRS i SVK, naglašavajući da neće biti u stanju da ratuju ukoliko im se ne pruži znatna logistička podrška ”, navedeno je u prvostepenoj presudi Haškog tribunala.

Pretresno veće ustanovilo je da nije dokazana efektivna kontrola Momčila Perišića nad pripadnicima VRS koji su počinili zločine u Sarajevu i Srebrenici, ali je i naglasilo da je bio obavešten o zločinima VRS u Sarajevu, kao i da je pre jula 1995. u Srebrenici bio upoznat sa činjenicom da je VRS sklona napadima na civile.

Perišić je prvostepenom presudom proglašen krivim i za granatiranje Zagreba, jer svoje podređene koji su u tom gradu izvršili zločin nije kaznio, iako je bio obavešten o oba raketna napada na glavni grad Hrvatske.

Dve godine kasnije, Žalbeno veče Tribunala u Hagu, sa sudijom Teodorom Meronom na čelu, oslobodilo je Perišića po svim tačkam optužnice, uz obrazloženje da pomoć koju je VRS dobijala od Vojske Jugoslavije nije bila upućena u cilju pospešivanja krivičnih dela VRS u Sarajevu i Srebrenici, već samo – „ukupnih ratnih namera VRS“.

Momčilo Perišić nije odgovoran ni za to što nije kaznio pripadnike Vojske Jugoslavije koji su učestvovali u granatiranju Zagreba, navelo je tada Žalbeno veće, jer, rekao je sudija Meron, na dan granatiranja nije imao efektivnu kontrolu nad njima. Odmah po izricanju drugostepene presude, Perišić je iz pritvora u Ševeningenu pušten na slobodu.

Ponovo u sudu

Tri godine kasnije ponovo se našao na optuženičkoj klupi, jer je postupak koji je protiv njega obustavljen uoči njegovog odlaska u Hag u Beogradu ponovo pokrenut.

Od početka pokretanja postupka za špijunažu Perišić je negirao krivicu i u svojim nastupima u medijima naglašavao da je cilj njegovog hapšenja bio da se on ukloni sa političke scene, kao da su smešne optužbe da je on sa „trećerazrednim službenikom ambasade SAD“ hteo da izda interese zemlje.

„Ne treba zaboraviti da je Perišić tokom ratnih dejstava u Bosni bio načelnik Generalštaba i u vezi s Mladićem. Verovatno je tog Džona Dejvida zanimala umešanost Vojske Jugoslavije u taj sukob, od Zadra do Mostara. U svakom slučaju, Perišić se, kao što se videlo, osilio, zaboravio šta znači predavanje tajnih dokumenata neovlašćenoj osobi i tako zagazio u vode špijunaže. Da li se radi o dokumentima koja su vojna tajna, utvrdiće sudski veštaci u eventualnom procesu“, napisao je 2002. godine u svom komentaru novinar nedeljnika „Vreme“ Jovan Dulović.

Proces je počeo punih 14 godina kasnije, a njegov epilog biće poznat sutra, u petak 5. februara, na izricanju presude u zgradi Specijalnog suda Beogradu

Šta mislite o ovome?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Učitavam...

0
Rasta

REKETIRANJE POZNATIH? Na meti Veljine grupe Baka Prase i Rasta

Prizren

Brnabić o “neverovatnim” rezultatima Vlade, Vučić o lažnoj nadi za Kosovo