in

MIODRAG ZEC – Sedam decenija pogrešne terapije

Piše: Miodrag Zec, za nedeljnik ”NIN”

Srbija je i pre korone bila siromašna. Zašto decenijama ne možemo da ostvarimo visok privredni rast? Zašto svi pričaju o stopi rasta BDP-a, a niko o njegovoj strukturi? I juče, i danas, Srbija boluje od brojnih strukturnih neravnoteža, a tako će biti i sutra

Za razliku od onih koji misle da je korona došla i da će proći, ja mislim da je ona došla da – ostane. Problem je, međutim, što je Srbija i pre korone bila siromašna. I tu dolazimo do ključnog pitanja – zašto su neke zemlje siromašne, a druge bogate? Zašto mi već decenijama ne možemo da ostvarimo visok privredni rast? Zašto se tokom svih naših reformi, koje traju već 70 godina, stalno postavljaju ista pitanja i zašto se na njih uvek daju pogrešni odgovori? Da li Srbija poboljšava svoje mesto na evropskoj rang-listi, stagnira ili pogoršava? Suština razvoja svakog društva i kreiranja društvenog bogatstva definisana je sa nekoliko važnih pitanja na koja mi, nažalost, nismo uspeli da nađemo prave odgovore.

Prvo pitanje je kako se stvara višak vrednosti, odnosno akumulacija, da li je kod nas uopšte ima, a sa tim je direktno povezana efikasnost i struktura proizvodnje. Кod nas svi pričaju o stopi rasta bruto domaćeg proizvoda, niko o njegovoj strukturi – šta raste, koliko raste i koliko u svakom od tih segmenata ima novostvorene, dodate vrednosti.

Drugo pitanje je, kad se višak i stvori, kako se on raspodeljuje? Кoji njegov deo odlazi na tekuću potrošnju, a koliko se štedi, odnosno odlazi u akumulaciju?

Treće pitanje je – čak i kad uspemo da deo viška usmerimo u investicije – zašto su one često pogrešne i neefikasne? I zašto, uprkos tome što je u istoriji i bilo perioda sa relativno visokim udelom investicija u BDP-u, stopa privrednog rasta nije bila visoka?

Očito je da, osim korone, u našem privrednom sistemu postoji jedna endemska bolest, koju smo pokušavali da lečimo različitim terapijama, ali nikad do kraja to nismo uspeli. Zašto je tako? Da bi bilo koji sistem bio racionalan, on mora da se gradi na jasnim principima. A ako se pođe od pogrešnih premisa, onda se ne može ni očekivati bolji rezultat. Naša tragedija je što smo stalno primenjujući pogrešne terapije u privrednom sistemu očekivali da će nam konačni rezultat biti bolji. Uvek smo lutali, a lutamo i sada za vreme korone. Posledica je da su se često donosila rešenja za koja su neki odmah videli da se ne mogu sprovesti i da nisu efikasna. Drugi su to, nažalost, videli tek naknadno, kad je već bilo kasno i kada se sistem urušio. Na kritičare vlast je uvek reagovala represivno ili sa nipodaštavanjem. Ranije zatvaranjem, a danas tabloidima.

Da bih to ilustrovao, vratićemo se malo u prošlost, jer Srbija i juče i danas boluje od brojnih strukturnih neravnoteža – proizvodnje i potrošnje, akumulacije i investicija, uvoza i izvoza, zaposlenih i nezaposlenih… – a bojim se da će tako biti i sutra. Čitav niz tih strukturnih problema održava se dugi niz godina. Sadašnje rastuće disproporcije useljenih i odseljenih, rođenih i umrlih preti da otvori nerešive probleme u budućnosti. A kako vreme odmiče, neka nam se rešenja iz socijalističke prošlosti čine dobrim i žalimo za prohujalim vremenima, a da su ona stvarno bila dobra taj sistem ne bi planetarno propao, on se praktično sam od sebe urušio. Jesu, doduše, pomagali i spolja koliko god su znali i umeli, ali je u osnovi taj sistem propao zbog fundamentalne neravnoteže i zbog toga što nije uspeo da racionalno odgovori na pitanje ko u takvom sistemu kreira akumulaciju, kako je raspodeljuje i kako je upotrebljava.

Ako se vratimo u istoriju, možemo socijalizam podeliti na tri faze – u prvoj (od 1945. do 1952) je kopiran ruski sistem i država je kroz nacionalizaciju i konfiskaciju preraspodelila resurse i dobila drugačiju socijalnu konfiguraciju. Zbog toga je genom rasta, koji podrazumeva akumulaciju, bio dosta invalidan, pa je država pokušavala represijom i silom da natera preduzeća na akumulaciju, da im potom tu akumulaciju uzme i da je investira po nekim svojim kriterijumima. Na sreću, taj period ugledanja na ruski sistem kratko je trajao, koliko je trajala i ljubav između tadašnje Jugoslavije i SSSR-a. Кada je ta ljubav pukla, videlo se koliko su bili pogubni efekti kolektivizacije u poljoprivredi i drugih mera koje su preduzete. Ali, s druge strane, stopa rasta bila je relativno pristojna, jer svako posle ratnog rasula neko vreme može brzo da raste, kao što i beba kad se rodi može svakog meseca da napreduje za kilogram i da za godinu poveća telesnu težinu za 300 odsto. Ali, kad bi odrastao čovek od 80 kilograma za kratko vreme povećao težinu za 30 kilograma, to bi bio siguran znak da nešto sa njegovim metabolizmom nije u redu.

U drugoj fazi (od 1952. do 1965) vrši se politički zaokret, insistira na autentičnom modelu samoupravnog socijalizma, svojina nad sredstvima za proizvodnju je formalno preneta na društvena preduzeća, ali ni ona nisu mogla da odlučuju o akumulaciji, jer im je država uvela takozvanu kamatu na poslovni fond, uverena da ona najbolje zna kako će se i gde investirati. Taj način preraspodele naišao je na otpor preduzeća, republika i pokrajina i nastala je opšta trka ko će koliko dobiti od države. Taj sindrom preraspodele prisutan je i danas kao vrednosna kategorija, jer se i sad priča o tome šta ćemo dobiti od EU, Vlade, gradskih vlasti…

Foto Đorđe Кojadinović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 6.1.2021.

Napisao KnK

Šta mislite o ovome?

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Svetislav Basara

SVETISLAV BASARA: Aseksualno napasništvo – Mika Aleksić jeste izgubio bitku, ali će „Mike“, kao i vazda, dobiti rat

vakcinacija

Na izbor vakcine u Srbiji uticale su spoljnopolitičke preferencije