in

Četrdesete…

cetrdesete

Čini mi se da nije prošlo deset minuta otkako sam imala trideset, kad evo me u četrdesetoj, ja gledam kišu kako pada i prvi put u životu mislim kako sam srećna što sam baš tu gde jesam, sa napola pojedenom teglom Nutele (supena kašika je uredno oprana kao da će sakriti taj kilogram koji sam dobila dok sam poluzatvorenih očiju grabila taj gusti slatki greh) i nekim bezrazložnim svećebitidobro rapoloženjem. Ja OK, oko mene se sve raspada, počev od države, privrede, brakova, prijateljstava. Dobro sam, ništa nije dobro, ali znam da će sve biti, tako nekako.

Dakle, u čemu je tajna moje, ničim izazvane, sreće?

Posle godina traganja za istom, za nekim unutrašnjim mirom, za spokojstvom koje mi je nekako uvek izmicalo, za mestima gde je bolje, lepše, veselije, za većom zaradom, boljim poslovima, za muškarcima koji će da me vole baš onako kako ja želim, došla sam do četrdesete ni u čemu posebno uspešna ni po čemu posebno prepoznatljiva, jedna sasvim normalna i obična žena. Nervozna u PMS-u, luda za torbama, kafama, sladoledom i dobrim knjigama. Ma, ništa.

A opet, okružena prijateljima, bliskošću, ljubavlju i željom da naučim nešto novo. Nekako, pre nisam imala vremena. Ni za šta. Šta sam to radila, nemam pojma. Odjednom sam se probudila i imala četrdeset. I bez nekih velikih odluka tako karakterističnih za okrugle brojeve, postepeno, spontano počela da preskačem prepreke koje su mi se godinama nalazile na putu; skoro bezbolno sam napravila male korake koji su me učinili… Pa, ne znam da li boljom osobom, ali spokojnijom sigurno jesu.

Počela sam sa ljudima koji me iscrpljuju. Poznanicima koji hoće sve da znaju, a ništa da otkriju. Muškarcima koji se jave kada im je dosadno. Komšijama koji vire u šerpe. Rešavala sam se strahova da će se, ako se smejem, nešto loše desiti. Kucanja o drvo kada pričam da se nešto lepo dogodilo. Nelagode da kažem da nešto nije u redu. Bilo je to čišćenje svega. Čišćenje OD svega. Bilo je čudno. I bilo je oslobađajuće.

Četrdesete su, jednostavno, drugačije.

Posao nije najbitnija stvar na svetu i ništa se ne desi ako ukradete pola sata za kafu sa starim poznanikom na kojeg ste slučajno naleteli. Pokušavate da budete bolji prijatelj toj šačici dobrih ljudi koje niste obrisali kao one loše, koje ste zaboravili kao da se nikad nisu ni desili. Roditelji, ako imate sreće da su živi, više su drugari, nekako su napredovali i odjednom postali mudri. Ili su ipak uvek bili u pravu, samo ste bili previše mladi da ih shvatate ozbiljno.

Počinjete da nutkate papuče gostima, iako ste godinama pre toga kolutali očima i hodali bosi po hladnom parketu. Čuvate zdravlje. Zbog sebe. Idete na ginekološke preglede i mamografiju, jer želite da budete zdrave. Zbog sebe. Čitate, učite strane jezike, upisujete online školu koja vas je uvek zanimala, ali je niste izabrali, jer ste završili nešto praktično, što će vam omogućiti da imate siguran posao. Sada učite nešto što se ne ocenjuje i nema nekih para ni diplome od toga. Zbog sebe. Sređujete se kada idete van. Zbog sebe. Imate vezu i tražite da se on prilagodi vama malo više nego vi njemu. Zbog sebe.

O, da, četrdesete su sebične godine.

Konačno sve što radite, radite iz čiste zabave i vlastitog zadovoljstva. Imate i bore, te sve vidljivije linijice koje otkrivaju koliko ste se smejale, mrštile i plakale. Razmišljale. Zamišljale. Stvarale. Nervirale se. Radovale se. Drugačiji vam je izraz lica, tako se razlikuje od onog pre deset godina. Iste ste, ali drugačije. Čudite se kada kažete koliko imate godina, jer u sebi imate puno manje. I tako se osećate. Ne negirate svoje godine. Jednostavno ih prihvatate.

Ne nervirate se zbog nove generacije koja ništa ne zna, koja ne poštuje autoritete, koja je bahata, neodgovorna i neozbiljna. „Mi smo bili bolji“. Jesmo li? Možda smo samo bili srećniji i mlađi u nekoj lepoj zemlji koje više nema. Ali sada znate da je besmisleno žaliti za nečim što više ne postoji. Tolerantniji ste, jer je tako glupo stalno kritikovati i pljuvati nešto što je jednostavno drugačije.

Da, četrdesete uobliče karakter, izoštre čula, izvuku ono najbolje iz vas. Ono najgore ne postoji, jer uvek znate da ima rešenje za problem koji na kraju nikad nije toliko veliki. Ignorišete loše, jer život je tako kratak da bi se nervirali zbog stvari na koje ne možete da utičete. Ne stidite se stvari koje ne znate. Pitate. Ako niste u pravu, priznate.

Govorite da se nikad ne bi vratili u neke mlađe godine i to stvarno mislite. Žao vam je ljudi koji pate zbog ljubavi, jer znate da se zbog prave ljubavi ne pati. Ne kajete se zbog pogrešnih muškaraca, jer kad ste sreli pravog, znali ste zašto su se prethodni pojavljivali. Nije vas strah da ćete ostati bez posla, jer znate svašta da radite i ne bojite se da počnete iz početka.

Ne ostajete u lošim vezama zato što se bojite biti same. U stvari, ne bojite se ničega. (Osim buba). Naprotiv, porazi postaju izazovi, a uspesi nešto što dođe samo po sebi, posle uloženog truda. Niste više nestrpljivi, jer znate da će sve biti onako kako je najbolje. Za vas. Sećam se da sam u tridesetim rekla da su me naučile da živim. Četrdesete su me naučile da svaki dan može biti drugačije obojen, ako ja to želim.

I više me ne brine brzina kojom sve prolazi. Radujem se pozornici na kojoj smo svi glumci i igramo uloge koje sami stvaramo, a ne koje su nam dodeljene. I biće tu raznih scena, likova, režija, zapleta i raspleta. Svašta će još da se desi. Jer pedesete…

(MiniMagazin)

Napisao MiniMagazin

Šta mislite o ovome?

45 Points
Upvote Downvote

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

vreme spavanja

Kako položaj spavanja utiče na vaše zdravlje?

trener zvezde slavisa stojanovic

Nekadašnji trener Zvezde u bolnici