in

Treći čovek u apostolskom žrebu

Izvor: Politika

Zašto se ni vlasnici kladionica ne usuđuju da stave na tikete potencijalne kandidate za budućeg patrijarha i prognoziraju ko je buduća njegova svetost? Ako su pogađali izbore svetovnog vođstva u Srba, ako su bili sigurni u pobedu Džoa Bajdena i ako savršeno precizno znaju ko će pobediti u trećoj finskoj ligi u hokeju, šta ih sprečava da istaknu episkope sa najvećim šansama za presto Svetog Save i omoguće nešto više sebi, a nešto manje vernom narodu da zaradi koji dinar? Gazde kockarnica su sujeverni, neće da se kockaju sa onim odozgo!

Ne usuđuju se da prognoziraju izbor 46. vrhovnog poglavara SPC, jer će se tek treći put birati apostolskim žrebom, odnosno Božjom voljom, između tri kandidata sa najviše glasova koje dobiju od članova Svetog arhijerejskog sabora. Ostavši bez patrijarha Irineja, koji je stolovao na tronu 10 godina, tek kada ga nema, o njegovom legatu možemo govoriti kao o – trijumfu umerenosti, te će se, kako vreme prolazi, mnogi sa nostalgijom sećati njegovog razložnog držanja u takozvanim vrućim situacijama.

Ironija je da je Irinej, kao episkop niški, slovio za potpunog autsajdera, pre nego što je voljom Svetog duha, izvučen koverat sa njegovim imenom. Onaj odozgo nije se složio sa analizama ovih odozdo, da se tada odigravao zakulisni superderbi između dvojice duhovnika koji su slovili kao najjači emiteri moći unutar SPC, mitropolita Amfilohija i Irineja bačkog. Slično se dogodilo i kada je 1. decembra 1990. godine izabran patrijarh Pavle. Dvojica favorita bili su episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan, ali prizvani Sveti duh ukazao je na dotadašnjeg tihog i skromnog episkopa raško-prizrenskog koji je tek u devetom krugu glasanja ušao kao treći, suvišni kandidat. Još za života, Pavle je postao sveti, ne dekretom već verovanjem verujućih i svih ostalih!

Dakle, od kada je patrijarh German, u doba komunizma nazvan crvenim patrijarhom, promenio Ustav SPC i uveo ulogu Svetog duha kao ključnog faktora za izbor duhovnog vođe u Srba, ateisti će reći, klasičnom kockom, u igri prestola je pobeđivao čovek sa najmanje šansi ili ‒ treći čovek! Šta je planirao patrijarh German koji je vodio crkvu od 1958. do 1990. godine, kao čovek iz špila karata koji su mešali njegov zemljak Dobrica Ćosić, uz posredničku ulogu Aleksandra Rankovića? Da je u smutnim vremenima neophodna interesna kohabitacija sa svetovnim vođstvom – tako je bilo od vajkada i tako će biti na vjeke vjekov ‒ pa je German, koketirajući sa zvaničnim antihristima, uvođenjem apostolskog žreba, minimizirao uticaj političke moći na izbor patrijarha. Ne samo da je ostao jedini rankovićevac koji nije smenjen posle Brionskog plenuma, kako ga je opanjkavala kvarna čaršija već je njegovim angažmanom i kompromisima koje je činio, počela izgradnja Hrama Svetog Save. Žrebom za izbor patrijarha, izbegnuti su prigovori tipa „Ranković”.

Nije li, uostalom, patrijarh Irinej izabran u doba vlasti Borisa Tadića da bi mu opoziciono nastrojena javnost, onomad vladajuća garnitura, do smrti spočitavala da je Vučićev patrijarh. Tek posle smrti mitropolita Amfilohija, konačno je postalo nešto jasnije da je u Amfilohijevom navodnom sukobu sa Vučićem i Rišeljeom SPC, Irinejom bačkim, svako igrao svoju ulogu: Irinej od Bačke i Amfilohije, najdraža duhovna deca Justina Popovića, različiti po temperamentu, prvi kao čovek iz senke, a drugi kao megafon sa oreolom mudraca, pleli su mrežu uticaja čiji je cilj bio opstanak crkve u Crnoj Gori i rasejanju. O Kosovu je izlišno i govoriti. Za takvu misiju neophodna je pomoć države, odnosno svetovne crkve, koju oličava Aleksandar Vučić. Irinej bački je posle odlaska patrijarha Irineja i Amfilohija, ostao najuticajniji i paradoksalno, najusamljeniji u svojoj moći unutar crkve, ali je Sveti duh pre deceniju zaobišao i njega i Amfilohija. Tada nije pogrešio.

Naziva li neko patrijarha Pavla Slobinim, Koštuničinim, Đinđićevim, Koštuničinim ili Tadićevim patrijarhom, a patrijarha Irineja delimično Tadićevim i apsolutno Vučićevim? Naravno da bi se teško ko usudio da i pomisli na to. U tom nerazumevanju pozicije SPC i njegove svetosti, ma ko on bio, po srpskoj tautologiji, sledi pogrešna premisa da će taj postati ili član glavnog odbora naprednjaka ili opozicioni lider.

Pozicija vladike Grigorija je ilustrativna: nastupivši otvoreno kao kritičar Vučićevog režima i izokola najavljujući mogućnost da skine mantiju i obuče „Armani” ‒ uzgred, dobro mu stoji ‒ i postane predsednički kandidat, prerano je otvorio karte, umanjivši sebi šanse i za jednu i za drugu poziciju. I još ga je na sve to francuski portal „Kurije de Balkan” pre neki dan nazvao „pravoslavnim Džordžem Klunijem”. Takvo estetsko poređenje teško da će ostale episkope ubediti da glasaju za pravoslavnog Džordža. Titulu srpskog Klunija već nosi Boris Tadić, a kum mu je bio Silvio Berluskoni.

Ali kako je Grigorije mudar čovek, a još iz studentskih protesta devedesetih ima organizaciono iskustvo, sarađivao je sa Draganom Đilasom, pravo pitanje je zašto je zaigrao otvoreni poker? Možda je to deo igre u kojoj je Grigorije zaista vrhunski glumac. Možda SPC želi da pokaže da duhovna vlast ima čak i kandidata za lidera svetovne opozicije, kada ga ovi odozdo, dakle zemaljski, tako teško i dugo pronalaze! Istovremeno i oni i Grigorije znaju da će sekularna država teško prihvatiti bivšeg vladiku u predsedničkoj trci, pa čak i da kojim slučajem, takav liči na Batu Živojinovića.

Ko će, dakle, biti sledeća njegova svetost, pitaju se i stranci, i verujući, i oni koji spuštaju pogled na svoje cipele, čim prođu pored crkve. Imamo sreće, Svevišnji ne greši!

Šta mislite o ovome?

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Dnevni horoskop za 18. februar 2021. godine

Potresno Đukino pismo