Stefan Unić
Nedavno sam pročitao jednu veoma pametnu izreku koja kaže: “Pod hitno počni da se raduješ onome što imaš, ili ćeš plakati zbog onoga što si nekad imao a da nisi znao koliko si srećan“.
Nažalost, zbog destruktivnog programa i permanentne koncentrisanosti na ono što nemaju, malo je ljudi koji su u stanju da se stalno raduju onome što imaju, iako je to osnova sreće.
Ja razumem da ovaj svet održava potragu za onim što ljudi žele, a nemaju, ali sreću ipak održava zahvalnost za ono što imamo. Nedavno sam imao jednog prijatelja ili sam bar tad mislio da smo prijatelji, koji je imao poveliku jahtu……Jedan dan me je pozvao i očajnim glasom i rekao:“Jao, evo pored mene prođe Armanijeva jahta koja je duplo veća i lepša i ja to nikad neću imati“.
Ja sam baš tada sa sestrom koja je bila jako mala obilazio Sirmione, seo sam na klupu i rekao mu: „Ali pazi uvek će biti većih i lepših, raduj se zbog onoga što imaš“.
On je uvek imao više nego što 95 posto ljudi ima i u svojim snovima. Odmah da se razumemo, nisam imao trunku ironije jer i kad moćnici i bogati ljudi plaču njihov bol je iskren, pa nekad i jači od bola onoga koji noćas neće imati ni običan krevet……Ispostavilo se da je naše prijateljstvo krihkije od njegovog osećaja sreće i izgubilo se negde u vihoru mojih nevolja.
Nebitno…Pa ipak, nisam razumeo ljude koji postaju nesrećni jer neko ima bolja kola, veću jahtu, bolje telo, uspešniju karijeru, gde je bre granica? Zašto moramo sve da posedujemo? Zašto ne možemo kao u muzeju da se divimo nečemu što nije naše? Da uživamo u lepoti nečeg samom činjenicom da ga vidimo i da smo u stanju da primetimo lepotu iako nam ne pripada? Zar nam na neki način ne pripada samim tim što je vidimo?
Ljudska žeđ za onim što nemamo jeste na neki način stimulativno delovala na civilizaciju jer su ti ljudi gonjeni svojom željom stvarali, gradili, osvajali, ali ta ista želja neretko je postajala neutoljiva glad koja se pretvarala u osećanje zavisti i nezdrave kompeticije. Koliko zaista možete da se radujete zbog nečeg što je tuđi posed? Lepota? Uspeh? Imanje? Svaki čovek mora da se brutalno stavi pred taj test, da li se radujemo tuđim prelepim stvarima ili smo preplavljeni zavišću i ljubomorom zbog tuđeg uspeha, privida sreće, imovine, putovanja, novca…
Količina radosti u nama direktno zavisi od toga koliko smo istisnki zahvalni za ono što imamo. Čovek koji je blagodaran za ono što ima uvek je u osećaju izobilja koje uživa da deli, a nema veće radosti nego podeliti drugima, obradovati ih. S druge strane, čovek koji je permanentno nezadovoljan onim što ima provešće život u osećaju nemanja i još će na sve načine pokušati zaštititi ono što ima. A istina je da niko od nas nema zapravo ništa do sopstvene duše, da je sve drugo privremenost u kojoj vežbamo zahvalnost, ljubav, radost. Zato je zahvalnost najveće bogatstvo koje čovek ima.
Dakle, sve je samo u zahvalnosti i osećaju radosti, sve ostalo je igra svetla koju zovemo stvarnost.
Bonus video klip životni put Stefana Unića u emisiji:
Napomena: Preuzimanje ovog teksta je dozvoljeno samo uz navođenje linka ka izvoru!
