in

Zoran Kesić: Da se popravimo!

zoran kesic kolumne

Rekreativci će se, kao i uvek, snaći, ali bolestan čovek ne treba da se snalazi.

Bolesnom pomoć mora da se podrazumeva!

I zato legalizujmo marihuanu.

Zoran Kesić

Pre nego što se izložim javnoj osudi Udruženja strejtera, pre nego što mi se na vrat nakači Savet čistunaca i Društvo dušebrižnika, pre nego što me tabloidi razapnu kao “duvača i narkomana”, dakle pre nego što javno da javnije ne može i glasno da glasnije ne može, kažem – da, naravno da sam za legalizaciju marihuane, dozvolite da prozborim koju i o zloupotrebi ove divne, korisne i lekovite biljke, vernog pratioca čoveka već skoro 5.000 godina.

Evo: Jovanjica.

Od zloupotrebe to bi mu otprilike bilo to.

Priča o “otkrivanju” najveće ilegalne plantaže marihuane u Evropi, plantaže koja je bila prilično nemoguća bez podrške državnih, policijskih i vojnih službi, plantaže koja je otkrivena “slučajno”, plantaže čije otkrivanje začudo nije propraćeno onim uobičajenim “veliki uspeh srpske policije i vlasti na čelu sa…”, već je naprotiv pokušano da bude zataškano, ta priča je, dakle, ujedno i najbolji odgovor na pitanje – zašto država ne želi da legalizuje marihuanu.

Nije luda da takvu zlatnu koku (koja pritom uopšte nije koka nego džidža) iz svojih džepova prepusti tamo nekim zakonima, tamo nekim regulativama, tamo nekim kontrolama i tamo nekim porezima.

Op! Porezi. Momenat, samo da srolamo još jedan podatak.

Holandija, recimo, godišnje prihoduje oko 500 miliona evra samo od poreza koji plaćaju “coffee šopovi”. Koliko se na to još zaradi od turista koji u Holandiju dolaze zbog pušenja trave (OK i onog drugog), možemo samo da pretpostavimo.

Ne bih dalje licitirao sa zemljama u kojima je vutra legalizovana, pa na osnovu životnog standarda, blagostanja, zdravlja i srećnog pojedinca tih država izvlačio paralelu  “a što ne bismo i mi”, ali ipak hajde da pomenemo samo jednu.

Kanada.

Pa u asocijacijama biste nakon ponuđenih : a) bezbednost, b) mirna država, c) možda čak malo i dosadna koliko su tamo svi normalni i kul d) Vulinova tetka,  sigurno zablistali sa tačnim odgovorom. Čak i bez Vulinove tetke.

I ako sve to znamo, a znamo, ostaje pitanje šta je našoj državi i zašto ne razmišlja logično – zar joj nije u interesu da suzbije zloupotrebu, da kontroliše uzgoj, uvoz i prodaju, da otvori veliki broj novih radnih mesta, da privuče turiste i pre svega da zaradi?

Državi jeste u interesu, ali očigledno državnicima nije.

Dozvoljavam da se pravimo glupi, naivni… ili hajde samo naduvani, pa da kao ne vidimo kome i zašto ne odgovara legalizacija.

Ali teško je pomiriti se sa potpunim odsustvom empatije i činjenicom da čak ni u medicinske svrhe marihuana još uvek nije legalizovana.

Ljudi kojima je ova biljka lek, ljudi kojima  ona olakšava bol, ljudi kojima je marihuana preko potrebna i to često u obliku ulja, pretvoreni su u kriminalce.

Pacijenti postaju dileri, a bolesni nisu bolesni nego valjda obesni.

Ministar policije, pomenuti Vulin, nedavno je u naletu inspiracije hrabro najavio “hapsićemo svakog i sa gramom marihuane”.

Ministar to može sebi da dozvoli jer očigledno ima i manje od grama. Mozga.

Isti taj koji je obilazio Jovanjicu, osmehivao se pred kamerama, okopavao paradajz i hvalio vlasnika plantaže i ove večeri patrolira ulicama naših gradova, pretresa klince i hapsi za jedan ispresovan hedić od koga ni poštena buksna ne bi mogla da se napravi.

Nije sporno da će i ministar i čitava njegova kompanija uskoro, da se tako izrazimo, biti ispušeni. Dogoreva im do kartona.

Ali nevezano koja je vlast, postoje stvari vredne borbe a jedna od njih jeste borba za pravo bolesnog na lek.

Rekreativci će se, kao i uvek, snaći, ali bolestan čovek ne treba da se snalazi.

Bolesnom pomoć mora da se podrazumeva!

I zato legalizujmo marihuanu.

Popravimo Srbiju!

Bonus emotivna priča: Tomin dim

Tomin dim je poslednji cim džointa, ona mešavina minimuma trave, uglavnom duvana i već kartona, koja vam razgori pluća i nakon koga se obavezno kašlje.

Tomin dim dolazi posle “gotov je, nema više”.

Čist dakle entuzijazam i nostalgija za nečim što je već prošlo (malopre).

Naziv je dobio pre dvadesetak godina na tadašnjoj televiziji Studio B, u časovima odmora snimatelja, montažera i novinara i to po nekom Tomi koji je sa 22. sprata “Beograđanke” najbolje umeo da baci karton (opušak) preko nekoliko metara visokih prozora, tako da karton u elegantnom luku, poput nekog maleckog skakača uvis, preleće staklenu barijeru i pada sa visine od sto metara ka okolnim ulicama – Narodnog Fronta, Srpskih Vladara, Resavskoj…

Nevešti bacač ne bi uspeo da karton pikne tako visoko ili bi uspeo tek iz nekoliko pokušaja.

Toma je, međutim, uvek uspevao iz prve, pa je otuda svaki poslednji cim bio njegov.

Iz istog vremena datira i izreka “ko se kartona ne napuši, taj se vutre ne naduva”.

(okruzenje.net)

Napisao Zoran Kesić

Šta mislite o ovome?

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Napravite sami: Najbolji prirodni sprej protiv komaraca

horoskop

Dnevni horoskop za 03. jun 2021. godine